Život posle smrti 1

Pre nego što je krenuo sa svojim saborcima u ratno zločinački pohod na republike bivše Jugoslavije, otevši gotovo svo oružje nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, Slobodan Milošević izveo je tenkove na ulice protiv sopstvenog naroda.

Sasekao je u korenu opšte narodnu pobunu, okončavši je sa dve smrti, jednog policajca i jednog demonstranta, kao i gomilu polomljenih glava.

Motivi te opšte narodne pobune bili su različiti.

U većini, to nisu bile antiratne demonstracije ili demonstracije protiv onoga što je sledilo, a to su teški ratno zločini, genocidi i etnička čišćenja.

Mržnja zasnovana na nacionalizmu uveliko je još tada otrovala srca i duše velikog broja građana Srbije, da bi se u godinama dalje, uz brutalnu medijsku propagandu, samo produbljivala, odvodeći ljude u druge države, ili u samoubistvo, ili u greh činjenja ratnih zločina, razaranja tuđih gradova, domova, uz moralno i egzistencijalno posrnuće od kojeg se ni danas, čak trideset godina posle, nisu oporavili.

Štaviše, tu mržnju na nacionalnoj i verskoj osnovi, preneli su na sledeće koleno, potpomognuti obrazovanjem i kulturom opterećenom ratnom ideologijom, lažima zlikovaca, ratnih profitera i beskrupuloznih kradljivaca budućnosti nas i naše dece.

Sa ciljem sakrivanja sopstvenih zločina, pljačke i rasplamsavanja društvenih vrednosti nedostojnih iole civilizovanom društvu.

Smrt diktatora i krvnika Slobodana Miloševića, kojeg je streljani premijer Zoran Đinđić, isporučio Haškom tribunalu, ubrzo nakon petooktobarske revolucije, došla je prerano.

On je, pre tačno 15 godina, preminuo u zatvorskoj jedinici u Ševeningenu, ne dočekavši završetak suđenja za sva zlodela koja je u ime srpskog naroda, počinio na prostoru bivše Jugoslavije.

Koliko bi, da je doživeo tu presudu, danas situacija u Srbiji bila drugačija, diskutabilno je.

Presude i neoborivi dokazi za genocid i ratne zločine Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću, tim bezdušnim i najgorim đavolima rata, koji su predvodili najveća krvoprolića na evropskom tlu, još od Drugog svetskog rata i Hitlerove Nemačke, naime, nisu mnogo učinili na katarzi i oslobođenju građana Srbije od tereta najmračnije prošlosti u njihovoj novijoj istoriji.

Građani Srbije danas su pod autokratskom vlašću onih koji su nasledili politiku navedenih krvnika, koji u svojim rukama drže sve poluge moći, zloupotrebljavajući je u gotovo istom intenzitetu, srećom, bez prilike za ratovanjem, mobilizacijom i teranjem u smrt i činjenje zločina generacija koje su u međuvremenu, tokom njihove tridesetogodišnje „političke“ karijere, stasali.

Ako su politički oci i majke Aleksandra Vučića, Ivice Dačića i Aleksandra Vulina imali mač sa dve oštrice, koji je bukvalno ubijao i Srbe i Bošnjake i Hrvate i Albance, dok je one preživele oterao na sam rub egzistencije i mogućnosti preživljavanja u najtežem siromaštvu, njihovim naslednicima ostali su ti mačevi znatno otupljeni, ali ipak i dalje u poduhvatu uništenja i sakaćenja sopstvenih građana, kroz korupciju, sumnjive veze sa mafijom, odnosno širenja mržnje i onemogućavanja normalnog suživota sa narodima bivše Jugoslavije.

Paradoksalnost celom slučaju daje na snazi i licemernost u očekivanju međunarodne zajednice, one koja je donela odluku da zbog zločina politike Slobodana Miloševića i njegovih generala, kasnije osuđenih na višegodišnje zatvorske kazne zbog zlodela na Kosovu, bombarduje Srbiju i Crnu Goru, da naslednici upravo takve politike uspostave normalne odnose sa državama i narodima na koje su do juče huškali sopstvene građane da ih ubijaju i proteruju iz njihovih kuća.

Da Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Aleksandar Vulin sa svojom odabranom ekipom mlađih političara i podanika priznaju Kosovo, spreče novi rat i secesiju u Bosni i Hercegovini, dok, istovremeno, ne propuštaju priliku da veličaju ratne, veliko srpske ciljeve, kao i zločince koji su ostavili najdublji žig srama na građanima Srbije.

Od njihove vladavine prošla je već cela decenija, decenija pustošenja, duboke korupcije, vređanja žrtava rata, tekovina petooktobarske revolucije, omalovažavanja i progona svakog kritički nastrojenog mišljenja.

Kada se tome doda deset godina Srbije pod krvavom rukom Miloševića i njegove supruge Mirjane Marković, preostaje samo deset godina takozvane demokratske vlasti u Srbiji, od raspada Jugoslavije.

Međutim, tih deset godina su možda i najteže jer predstavljaju propuštenu šansu za obračunavanje sa zlikovcima rata, koji su to iskoristili na najbolji mogući način, vrativši se na vlast.

U kontekstu obeležavanja godišnjice smrti diktatora i zločinca Slobodana Miloševića, može se tragično zaključiti čuvenom ali izmenjenom nacionalističkom parolom: Živ je Sloba, umro nije, dok je Vučića i „njegove“ Srbije.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

30 reagovanja na “Život posle smrti”

  1. Rođeni brat S. Miloševića 2013. kod Marića: „Ja sam Crnogorac, i Slobodan, od oca i majke Crnogoraca!“.
    S. Milošević 2000-te u Beranama, propraćen ovacijama: „dva mala evropska, dva mala balkanska i dva stara slovenska naroda, Srbi i Crnogorci“.

    • Kog naroda@ To je bilo tada, kod Marica. Ambiciozni bankarski aparatcik S.Milosevic je pod uticajem svoje supruge Mire Markovic postao veci srbin od tadasnjeg patrijarha SPC.. I posle Tita – Tito odn Milosevic nije pasovalo uhu Slovenije,Hrvatske …. S.Milosevic odn Mira Markovic nije htela manje …i dobili smo „ugrozene srbe“ van Srbije. I ratove, da se oni spase.
      I to ludilo traje i dalje i posle njihove smrti.

  2. Paradoksalno i porazavajuce je da autorka koja cesto, za moj ukus i precesto, stavlja sebe u ulogu tuzioca, sudije i dzelata jos nije shvatila da Srbija ‘99 nije bombardovana zbog zlocina i politike Slobodana Milosevica vec zbog obskurnih interesa odredjenih svetskih aktera, poput Tonija Blera. Nisu oni licemerni, oni su dosledni u vodjenju iskljucivo svojim interesom. Interesom zbog koga su Milosevic, Sadam, Gadafi i slicni tirani a Saudi (Salman, Mohamed,…),Tudjman, Izetbegovic, Nazarbajev i slicni nisu. Iako, sustinski, medju navedenima nema razlike.

    • Ma da, sve je to masonsko-vatikansko-americka zavera protiv Srba… Dokle vise sa tom pricom? Kada cete pogledati istini u oci?

      • A, istina je?! Da li je ta „istina“ da svi Srbi budu apatridi, poput Vas, i da, kroz taj „povlašćeni“ status, koji su nam namenile ove „demokratske“ države, preciznije, učesnice bombarderske koalicije, ostvarimo svu sreću i nevidjeni progres?!

      • Tipicno decko ti lepo napise nesto a ti izvrces ,nigde nije spominjao zaveru protiv Srba sem ako Gadafija, i ostale Tirane koje je spomenuo ne smatras Srbima a tu ti vec niko ne moze pomoci.Milosevic je najogri vladar koje se rodio na Balkanu koji je prvenstveno najogri bio za Srbe i omogucio je svojom politikom drugim narodima da ostvare na nasu stetu sto nisu mogli da sanjaju ni za milion godina ,a nas i nasu istoriju vratio hiljadu godina unazad . Nas naravno nisu bomobardovali zbog Milosevica ali im je bio zgodan kontekst ,bombardovali su nas da bi nam uzeli teritoriju sto se pokazalo 2008 kada vec odavno Milosevica nije bilo .

        • Lepo je što sebe smatrate „dečkom“. Rekao bih da volite da diskutujete i pričate sami sa sobom. Medjutim, paradoksalano je da takvi, koji pričaju sami sa sobom pobleme, obično, ne nalaze u sebi već u drugima.

          • Ne budi smesan sto bi sebe nazivao u trecem licu deckom . Mozda ti praktikujes da pricas Sam Sa sobom ja svakako ne. Ako imas da izneses neki stav na moj komentar onda iznesi a nemoj da pravis neke insunacije, nemam. Nikave veze sa nickom Dj

    • Misliš na onog Blera, savetnika od AV-a? Ili na onog Klintona, koji je primio na grudi istog toga AV-a, kada je u emisiji u kojoj su učestvovali, izrazio kajanja, tipa ‘neću više, majke mi „.
      A vi i dalje formirajte svoje zaključke slučajući Agitprop.

    • Gospodine“Dj“. Mislim da ste izjednačavanjem Miloševića, Sadama i Gadafija pobrkali žrtve Nato-a i njihove sluge.
      Milošević je bio sluga Nato-a sa zadatkom da razbije svoju državu uvođenjem nacionalizma u političku praksu u višenacionalnoj Jugoslaviji, što je on uspešno obavio pa su ga „gazde“ kao nepotrebnog, pustile niz vodu.
      Međutim Gadafi i Sadam su bili ljudi od integriteta, koji su svojim građanima omogućili pristojan život i nije im padalo na pamet da razbiju svoje države i predaju moćnicima naftno bogatstvo što su platili glavama a narodi njihovih država još uvek plaćaju najveću cenu posle Drugog svetskog rata.
      Nadam se da ćemo se sa navedenim složiti

      • Nazalost nećemo se složiti, ne smatram da je Milošević uveo nacionalizam, Milošević je, kao u ostalom i većina lidera u republikama bivše Jugoslavije tog vremena, produkt već nabujalog nacionalizma. Razloge bujanja nacionalizma treba tražiti u vremenu pre Miloševića.
        Takodje ne mogu se složiti ni sa Vašom konstatacijom u vezi Sadama i Gadafija. I jedan i drugi su u odredjenom periodu svog života i vladavina tesno, čak mnogo tešnje nego Milošević, saradjivali sa pojedinim vlastodršcima i vladama zemalja članica NATO. Sadam najviše sa SAD-om, naročito neposredno pre i tokom rata sa Iranom a Gadafi sa Francuskom i Italijom. Te se i za njih vrlo lako može reći da su ih „gazde“ kao nepotrebne, pustile niz vodu.

  3. Tekst na tacan nacin sumira sudbinu koju su Srbi nazalost sami izabrali i kreirali. U svakom slucaju, ne ni ni presudom Milosevicu doslo do denacifikacije, i dalje bi to bio „antisrpski sud“ i „haski kazamat“. Nista Srbi ne uce iz svojih gresaka.

    • Pročitajte knjigu Momira Bulatovića „Neizgovorena odbrana“ koja je skup zapisa sa sednica Saveta odbrane i Predsedništva pa onda pišite. Kao i Čongradin, i vi ste ušli u kolo antisrpske propagande bez poznavanja činjenica.

      • Ocu, evo sve trcim da procitam Bulatovica, cim zavrsim Moju borbu A. Hitlera i Poglavnikove govore Pavelica, bacam se na dela Momira Bulatovica 😀 Taman dok mi stigne Ideologija srpskog nacionalizma i Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić Vojislava Seselja.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.