Druga nezaobilazna odlika ovih protesta je da inicijalnu kapislu za njih nije dala izborna krađa, već to što su izabrani zvaničnici zloupotrebili funkcijom definisana ovlašćenja i moć.

Kao nedavno hrabre žene u Poljskoj, i narod u Rumuniji brani demokratske institucije od izabranih zvaničnika. Socijaldemokrate Liviju Dragnee ostvarile su ubedljivu pobedu na parlamentarnim izborima održanim u toj zemlji u decembru, godinu dana nakon što je otkriveno da je dotadašnji premijer Viktor Ponta umešan u koruptivne aktivnosti. Pošto je Dragnea, ironije li, u aprilu prošle godine uslovno osuđen na dvogodišnju kaznu zatvora zbog izbornih mahinacija na referendumu održanom 2012, premijersko mesto nije moglo da pripadne njemu, već je predsednik Klaus Johanis imenovao na to mesto njegovog saborca Sorina Grindeanua.

Važno je imati na umu da je izlaznost na decembarskim izborima bila mizernih 39,5 odsto, što je nesumnjivo dobrim delom uticalo na to da vlast građane percipira ne kao zaštitnike demokratije i one iz kojih moć i vlast izviru, već kao puki apatični dekor za ambijent koji vlastodršci sami stvaraju. Tako se Grindeanuova vlada tek što je konstituisana drznula da donese uredbu kojom se dekriminalizuju mnogi slučajevi korupcije, a treba imati na umu to da je rumunsko tužilaštvo nedavno obznanilo da je samo u prethodne tri godine u toj zemlji sa visokim stepenom korupcije državne administracije zabeleženo oko 2.000 slučajeva različitih vrsta zloupotrebe vlasti, što je državu koštalo najmanje milijardu evra!

Kao grom iz vedra neba, dok se mastilo na predlogu uredbe još nije osušilo narod je izašao na ulice, svakog dana počev od 31. januara održavani su sve masovniji protesti, da bi do kulminacije došlo prošle nedelje, kada je po izveštajima na ulicama Bukurešta bilo skoro pola miliona ljudi, a nekoliko desetina njih u svim drugim većim gradovima (Temišvaru, Klužu, Sibijuu…). Broj je tu, masa je okupljena, dakle, stvoreni su osnovni preduslovi za rađanje nečega što bi mogao da bude organizovan pokret sa energijom za promene.

Da bi takvo nešto bilo moguće, potrebno je pak, saglasni su stručnjaci za nenasilne vidove otpora, da budu ispunjeni određeni preduslovi, koji su opštevažeći. Tako i Rumuni, ukoliko žele da protestima ostvare cilj koji su prethodno zacrtali, moraju slediti nekoliko u praksi potvrđenih pravila:

1. Bogatstvo je u različitostima – pokreti koji ostanu „ograničeni“ na privlačenje samo određenih, užih grupa aktivista nemaju velike šanse za uspeh. Martin Luter King i Harvi Milk u SAD nisu počeli da pobeđuju onda kada su mobilisali sve crnce, odnosno gejeve, već u onom trenutku kada su dobili podršku „društvenog mejnstrima“.

2. Identifikuj stubove moći – iskustvo u Rumuniji nas uči da privlačenje onih pravih „stubova“ (u ovom slučaju parlamenta, predsednika, evropskih institucija, sudova i svih drugih organa kojih se tema korupcije i te kako tiče) može da dovede do niza malih pobeda, a onda i do toga da vlast, koja po običaju najpre ignoriše zahteve, pod pritiskom shvati da joj se više isplati da čuje glas građana – i konkretno – povuče spornu uredbu.

3. „Zbuni protivnika“ – Masovni skupovi i marševi jesu važni, ali ono što jedan pokret čini uspešnim je u stvari njegova kreativnost, originalnost i sposobnost da neprestano menja taktiku tako da protivnik ima malu šansu da je u potpunosti predvidi i na taj način savlada.

4. Demokratija je kao ljubav, za nju se moraš boriti svakog dana – demokratiju i slobodu živim održavaju snažne institucije i aktivni građani. Bez budnih građana institucije su krhke i podložne urušavanju „očas posla“. U prevodu – nema stabilne demokratije bez budnih i aktivnih građana.

Da li će protesti u Rumuniji ići dalje od pukog sprečavanja vlade da nasrne na institucije i možda dovesti do njenog pada, nekog referenduma ili čak i novih izbora? Kako će ovaj veliki antikorupcijski pokret uticati na srodne pojave u zemljama u okruženju? I, možda i najinteresantnije pitanje, kako će uspeh pokreta u Rumuniji uticati na srodne liberalne pokrete koji se, čini se, bude posle niza udaraca koje su pretrpeli od desnih populista u 2016. širom sveta? Na ta pitanja je u ovom trenutku teško dati odgovore, ali je sigurno da su naše hrabre komšije „preko Dunava“ herojskom odbranom demokratskih institucija zaslužili da im se komšiluk i veliki svet i te kako dive. A uz malo sreće i nauče nešto od njih.