Nada u kraj marša populista

…gde je, uprkos očekivanjima zapaljenih desničara i preplašenih liberala, samozvani „holandski Tramp“- bombastični antiislamista šatirane kose Gert Vilders osvojio jedva nešto više od trinaest procenata glasova, po svoj prilici daje nadu pristalicama političkog centra iz dve daleko važnije članice Evropske unije – Francuske i Nemačke, koje ove godine čekaju izbori, da se „maršu populista“ polako nazire kraj. Bez obzira da li su u pravu vatreni desničari koji predviđaju talas pobeda koji će staviti tačku na „briselsku diktaturu“, ili oni koji smatraju da će u 2017, posle „populističke i nativističke žurke“ polako doći mamurluk, pa otrežnjenje, niko ozbiljan ne može da predvidi prave posledice tektonskih promena koje su 2016. politički obeležili zapadni svet.

Ovo razmišljanje nas neminovnu upućuje na Britaniju: prvi veliki zemljotres koji je uzdrmao međunarodnu političku scenu prošle godine desio se upravo na ostrvu, gde se većina na referendumu izjasnila da svoju dalju budućnost ne vidi u okviru EU. Vladajući konzervativci predvođeni tadašnjim premijerom Dejvidom Kameronom samouvereno su očekivali da Britanija ostaje u evropskoj zajednici, čiji je deo bila 43 godine. Pokazalo se, međutim, da su takva očekivanja bila neutemeljena. Ostrvo je većinski (uz izuzetak Škotske i Severne Irske) reklo da želi da napusti bračnu zajednicu sa Briselom pre nego što sa njim dočeka „zlatnu svadbu“, što je šokiralo ostatak planete. A onda je šok od referendumskog rezultata polako prerastao u šok pred činjenicom da za izlazak iz Evropske unije zapravo nije postojala nikakva konkretna strategija. Jedan politički komentator nedavno je citirao omiljenu floskulu pristalica „Bregzita“: „Dobar razvod bolji je no loš brak.“ Pitajući se cinično: „A šta je sa lošim razvodom..?“

Elem, šta je tu je. Nakon što su odluku o Bregzitu podržala oba doma britanskog parlamenta, tokom narednih par godina Britanija će proceduralno izaći iz okvira evropske zajednice, a po mnogo čemu nezahvalan zadatak da to operativno sprovedu pripao je glavnim proponentima Bregzita, sadašnjem šefu diplomatije Borisu DŽonsonu (koga su mnogi posle referenduma videli kao premijera i prvog čoveka „Nove Britanije“, ali se on povukao iz te trke), konzervativcu Dejvidu Dejvisu, koji je imenovan za ministra za Bregzit, i ministru za međunarodnu trgovinu Lajamu Foksu, čoveku koji je u ranijem kabinetu vodio resor odbrane.

Kada bliže pogledamo agendu, najavljene poteze donosilaca odluka i mišljenja analitičara, ne možemo a da ne primetimo da će se koplja tokom Bregzita najviše lomiti upravo na ekonomiji. Ekonomija je polje koje je tokom kampanje u SAD Donald Tramp više eksploatisao od svoje demokratske rivalke (ovde zaobilazimo populističke elemente), ekonomija dominira u raspravama o budućnosti EU, na kraju krajeva ekonomija je i tema koja je u kampanjama na Zapadnom Balkanu pomerila politiku u drugi plan. Vreme „velikih priča“ i političkih narativa čini se ostaje iza nas (uz specifičnost našeg regiona gde nacionalistička retorika očigledno i dalje izuzetno pali), a fokus i težište se pomera na tržište, bezličnu tehnokratiju, novac i uopšteno ekonomske teme.

Tereza Mej bi do kraja ovog meseca trebalo da „aktivira“ član 50 Lisabonskog ugovora i formalno započne proces izlaska iz EU. Formalno odobrenje za to je ovih dana dala i kraljica Elizabeta, pošto je odgovarajući zakon prethodno usvojen u parlamentu. Nakon najave premijerke da će se zemlja povući iz jedinstvenog, odnosno slobodnog tržišta EU, već sada su pokrenute velike rasprave o njenoj budućnosti, budući da je vrednost funte i dalje značajno niža nego pre referenduma, da su mnoge velike firme povukle ili najavile povlačenja sredstava, a da na tržištu rada vlada velika neizvesnost, pošto se ne zna kakav će biti status radnika iz EU na Ostrvu i obratno. Nekadašnji premijer, konzervativac DŽon Mejdžor rekao je da „ne vidi mnogo toga što ukazuje da Britanija trgovinskim sporazumima sa EU može da nadoknadi napuštanjem jedinstvenog evropskog tržišta“ i upozorio da će „najviše biti pogođeni oni koji imaju najmanje mogućnosti da se zaštite“. Politički procesi koji prate takvo stanje naravno nisu amortizovani, naprotiv, premijerka Škotske Nikola Stardžon je nedavno nagovestila da će nakon odluke Londona o daljem nastupu na evropskom tržištu Škotska najverovatnije odlučiti o održavanju novog referenduma o nezavisnosti, pošto je na prethodnom, održanom 2014. godine, odlučila da ostane u sastavu Ujedinjenog Kraljevstva.

Tema koja takođe nije u značajnijoj meri na agendi ovdašnjih medija, a u svakom slučaju zaslužuje veliku pažnju je i verovatan neuspeh najavljenog spajanja Londonske berze sa Dojče berzom, koja bi je u najmanju ruku učinila na globalnom planu konkurentnom Čikaškoj i Honkonškoj berzi. Pošto je Evropska komisija pre nekoliko dana izrazila zabrinutost zbog mogućeg stvaranja monopola na tržištu u slučaju takvog spajanja, ne možemo a da se ne zapitamo da li bi Brisel možda imao drugačiji projekat u slučaju da je London odlučio da odustane pod njegovim skutima i ubuduće. Zanimljive su i najave da će Nemačka i druge zemlje koje u budžet EU daju više nego što iz njega dobijaju morati da plaćaju više po izlasku Britanije iz EU (Nemačka najviše doprinosi budžetu EU sa 15 milijardi evra godišnje, a nakon izlaska Londona mogla bi da izdvoji još 4,5 milijardi u 2019. i 2020, ukoliko budžet ne bude smanjen).

Kako bilo, ekonomija će u narednim godinama biti u žiži svih globalnih procesa, a nama ostaje da takav trend sledimo i da mu se prilagodimo. Kao zemlja kandidat za EU, koja će imati sve veći pristup evropskim fondovima kako integracije budu odmicale, iz globalnih procesa koje su obeležile 2016. godinu moramo izvući najkorisnije moguće pouke. A to za početak znači da na svet a posebno region gledamo manje bukački i ideološki a više praktično i komšijski.