… – 53. godišnjica ubistva jednog od najčuvenijih predsednika svih vremena – DŽona Ficdžeralda Kenedija.

Od mnogih omiljen i hvaljen, od mnogih drugih opet kuđen i vređan, poznat po fantastičnim govorima koji su nadahnuli energiju promena u postvijetnamskoj Americi, ali i takozvanoj kubanskoj krizi izazvanoj invazijom u Zalivu svinja 1961, koja je svet dovela na ivicu početka Trećeg svetskog rata, Kenedi u svakom slučaju nikoga nije ostavljao ravnodušnim. I bez obzira da li ga pamtimo po vezama sa Merilin Monro ili podršci pokretu za građanska prava Afroamerikanaca jedno je neosporno. Bio je Lider.

Leader (engleski termin koji smo sami usvojili, molim ne mešati sa doslovnim prevodom „vođa“, jer to mu nije značenje) dolazi od glagola „voditi“ – to lead. I to vam je onaj magični spoj osobina, harizme, ideje i vizije koje pojedince u društvu čini jednostavno posebnim, a nas ostale magično privlači da njihove ideje i akcije sledimo. Bez namere da razglabam o prve dve stvari koje nam padnu na pamet kada pomenemo Kenedija i liderstvo, od kojih je prva svakako kako svetu sve više nedostaju „pravi“ lideri za ova neobična i turbulentna vremena, a druga podsećanje na pogibiju „srpskog Kenedija“ Zorana Đinđića, pokušaću da bacim više svetla na to kako liderstvo u društvenim promenama, bilo malim ili velikim, vide oni koji su nesumnjivo i sami bili lideri.

Iznenadićete se koliko sami lideri – oni pravi, a ne samozvani – zapravo misle da je liderstvo nešto što pripada svim ljudima, a ne „bogomdanim“ pojedincima. Sam Kenedi, objašnjavajući ko su zapravo generatori promena, kaže: „Jedan čovek može da načini veliku promenu, ali SVAKI čovek treba bar da pokuša“. Analogiju „svakodnevnih lidera“ prati i Stiv DŽobs, koji sve vas koji kažete „ma ne mogu ja to“, kuraži ludo hrabrom idejom: „Šta god da poželiš, to i možeš. Čak i da letiš. Ali za to moraš prokleto mnogo da veruješ u sebe“. Upravo njegov primer pokazuje kako kreativnost i vera mogu da načine od gubitnika nekoga ko postaje simbol cele generacije. Naši sunarodnici – ponosni na svoju tvrdoglavost, verovatno će se obradovati još jednom principu uspešnog liderstva: „Radi ono u šta veruješ i ne brigaj – kritikovaće te svakako“ kako to kaže Eleonora Ruzvelt.

Sledeća serija dobrih pouka za novootkrivene lidere zasigurno se odnosi na to da liderstvo ne pomešaju sa egom. Dobar lider prihvata odgovornost za greške svoje ekipe poput kapitena reprezentacije, dok uspehe i slavu deli sa svojim timom (Arnold Glazgov). On ili ona veruju u ljude oko sebe (Setite se Obaminog „Yes WE can!“), i za razliku od okruženja, često hipnotisanog prošlošću, gledaju u budućnost, i u budućnosti nameravaju da žive (Zoran Đinđić). I ne, pravi lideri nisu maštari, oni su muškarci i žene koji stoje obema nogama na zemlji. Kao što reče Vinston Čerčil: „Koliko god da si oduševljen svojom strategijom, hajde pogledaj malo i posledice i rezultate…“.

Zato bismo možda mogli da poslušamo sve ove pametne ljude i batalimo potragu za velikim mesijama i vođama. Još je nemački sociolog Maks Veber, opisujući princip harizmatske vlasti koja počiva isključivo na autoritetu i prolaznoj harizmi „vođe“, ukazao na sve njene manjkavosti i krhotine tako uspostavljenog poretka.

Zato potražimo liderske osobine u sebi, svojim prijateljima i svom komšiluku, jer liderstvo se ogleda, kako reče još jedan nesumnjivi lider Abraham Linkoln, u sleđenju jednostavnog principa: „Šta god da si i šta god da radiš, probaj da budeš malo bolji u tome“.