ANUS i lampek

… ovde-onde sam u štampi nailazio na poneki odlomak iz tog „nezavršenog dokumenta“ i na osnovu pročitanog redovno zaključivao da u Memorandumu zacelo ne može pisati ništa što već nije bilo – samo malčice pismenije i uverljivije – napisano u famoznoj Knjizi o Milutinu, koja je sredinom osamdesetih bila pravi hit u vaskolikom srpstvu i koju su serbski komunisti, umesto da proglase za šund, proglasili „nacionalističkom“, da bi posle dve-tri godine – kada je „s vrha“ naređeno drugačije – i sami postali nacionalisti.

Knjigu o Milutinu takođe nisam čitao, ali sam je jednom zgodom prelistao u knjižari i to je prelistavanje potvrdilo moju osnovanu sumnju da je to gomila najofucanijih opštih srpskih mesta, kakvih se svako u ex-yu Srbiji, uključujući moju malenkost, od detinjstva naslušao po slavama i kafanskim dernecima. Da bi se mlađi cenjeni publikum obavestio šta piše u toj odi čemeru, ne mora posezati za Knjigom o Milutinu, jer sve to od reči do reči – mada u dosadnijoj i nepismenijoj formi – možete pročitati u svakodnevnim napisima patriotskih pjesnika i piskarala.

Ali ipak ukratko – đavo i tuđini (svih boja) se uortačili da urnišu Srbe i Srbiju i da ih, na pravdi Boga, proglase za jedine krivce za sve i svja, što će reći – savršeni recept za srljanje iz kataklizme u kataklizmu, za perverzno uživanje u porazima i profesionalizaciju gubitništva i ojađenosti. Takav pogled na grdno sudilište istorije oprostiv je književnom liku, Milutinu, koji pored lampeka bistri svetsku politiku (današnji Milutini to rade pred zadružnim prodavnicama), ali bi, naivno posmatrano, trebalo da bude neoprostiv „najumnijim srpskim glavama“ okupljenim u ondašnjem ANUS-u, problem je bio u tome što u ANUS-u nisu bile okupljene najumnije, nego najalavije i najambicioznije srpske glave, od kojih mnoge vrlo sumnjive pismenosti, a neke čak i bez ikakvog dela.

Uzmimo primer. U društvo „srpskih besmrtnika“ nikada, recimo, nije pripušten – jedva mu je dopušteno i da se u zemlju vrati – jedan Miloš Crnjanski, koji je, osim što je sam, ličnim naporima, srpski jezik izbavio od zuluma Vuka Karadžića (i naročito nastavljača njegovog dela), bio ličnost renesansne kulture i sjajan poznavalac istorije i njenih meandara i podzemnih tokova, nevidljivih za bratiju okupljenu oko lampeka i ANUS-a. Da počem imam karaktera, do unedogled bih mogao nabrajati gorostase srpskog duha koji su živote provodili na margini društva, a od kojih jedan – ovo nije vic – u akademiju nije primljen „zato što nema nogu, pa ne bi mogao da se penje stepeništem“, kako je to postavila ondašnja ANUS-ova siva eminencija. Preostaje mi još toliko prostora da vam poželim prijatan vikend uz savet da porazmislite o rečenici Žozefa de Mestra koja kaže: Rasulo jednog naroda najpre počinje rasulom njegovog jezika.