Ars gratia artis

Ne treba ni Barouzu ni „Gradcu“ moja preporuka, i on i časopis su dovoljno poznati, ama su se u ovom obimnom tematskom broju odlično poklopili. Priređivać se baš potrudio i pronašao do sada, bar za mene, nepoznata sočinenija, tekstove i intervjue Velikog namćora. Barouz je – što bi se reklo – pitoreskna i kontroverzna ličnost. Nije mnogo hajao za konvencije, agencije, grantove i počasti. A – ruku na srce – ni za mnoge druge stvari. Mnogo je putovao, mnogo je istraživao, upuštao se u čuda i pokore, „zloupotrebljavao“ (kako se to ovde kaže) droge i pića, stigavši pri tom da napiše gomilu sjajnih knjiga i da sklopi prijateljstvo sa svim velikim ličnostima svog i – delimično – našeg vremena. Muka mi je da ga toliko hvalim, jer slutim da ga pohvale nisu naročito interesovale.

Palamudnjavu Barouz organski nije podnosio. Potegne Vilijam sa još nekoliko povelikih pisaca kod Luja Ferdinanda Selina i evo kako opisuje susret: „Selin je izgledao upravo onako kako Selin treba da izgleda.“ Sad treba zamisliti nekog našeg putešestvenog đuvegiju kome se posrećilo da poseti Selina. Kakvi bi to samo bili opisi! Kakva dramatična atmosfera! Kladim se u onih legendarnih 750.000.000 muda sterlinga u drahmama da đuvegija nipošto ne bi propustio da pomene kako ga je Selin za nešto pohvalio. Barouz, međutim, hladno kaže da je Selin poklonjene mu knjige odmah odgurnuo na stranu… I to, pronicljivo primećuje, „kako se čini zauvek“.

Je li se Vilijam zbog toga uvredio, da li se pokajao što je nezahvalnom ciniku poklonio knjige – Bože sačuvaj. Iako po mom skromnom sudu ni za pedalj ne uzmiče Selinu – mada su moje lične naklonosti na Francuzovoj strani – Vilijama Barouza Selinova percepcija njegovih knjiga uopšte ne interesuje. Došao da vidi Ferdinanda, protokolarni deo završen, ostatak razgovora se odnosio na pse, apotekare, seljake, Dance i Kremance. Tim redosledom. I svi zadovoljni. U umetničkom nezadovoljstvu.

Nije da je Vilijam baš bio omiljena ličnost u establišmentu, ali, bogme, ni establišment nije imao neki naročit ugled u Vilijamovim očima. Pogotovo ne lažno moralni deo tamošnjeg establišmenta. Nekako su kohabitirali, popreko se gledali, tako to ide. Ali danas – kladim se u gornju sumu – niko nema pojma ko je bio establišment. A Barouz ko Barouz – sve življi i življi.