Biblija godine 1Foto: Stanislav Milojković

Kao što sam ovde već desetinama puta pisao – i time navlačio gnev Tanje Rosić na glavu – posedovanje bilo kog od dva moguća polna organa nema (ili bar ne bi trebalo da ima) nikakvog značaja za književnost, cinik bi rekao – pogotovo ne u današnje vreme kada kavaljeri damama ne ustupaju mesto ni u tramvaju, kamoli u trci za NIN-a, a neki još veći cinik bi dodao – osim ako je spisateljica „strava riba“.

No dobro, okanimo se rodno nekorektne zajebancije. Pređimo na stvar. Ako je iznedrila makar samo dva romana koja sam do sada pročitao, a koji nisu ušli u uži izbor – „Čvor na omči“ Draška Sikimića i „Bibliju“ Nenada Rackovića – hiperprodukcija se imala rašta i roditi. Must read, ne znam šta drugo da kažem. Pogotovo „Biblija“.

Nemam uvid u takozvani uži izbor, još ništa nisam pročitao, pa ne mogu da sudim, ali sam siguran da je „Bibliji“ bilo mesto u užem izboru, a bio bi bingo i da je ovenčana NIN-om. Nenad Racković, multimedijalni umetnik, glumac, performer, transformer, itd, široj javnosti poznatiji kao DŽoni, napisao je roman od sorte kakve u srpskoj književnosti do sada nije bilo, poetički najsrodniji tekstovima Antonena Artoa, sa kojim Racković, osim književnih, ima i drugih sličnosti.

„Radnja“ je, da kažemo, jednostavna i (naoko) je recept za dosadno mrsomudno štivo – sve se svodi na autorova nastojanja da se kurtališe navučenosti na alkohol (i druge supstance) i na zapisnik sa seansi kod psihijatra. Ali daleko je to od dosade i mrsomuđenja. Sasvim suprotno. Posle samo dvadesetak rečenica – koliko dobrom romanu i treba da treba – čitaocu postaje jasno kao dan da su psihijatrijski tretman, psihoanaliza i detoksikacija potrebnije njemu, čitaocu (u stvari celom ovom pogubljenom društvu), a ne Rackoviću.

U činu književnog – Abu Ćirjak bi rekao „autoegzorcizma“ – Racković isteruje sebe iz samog sebe, ali zajedno sa Rackovićevim demonima na svetlost dana izlaze i horde kolektivnih demona ovog čemernog društva ogrezlog u samosažaljenje, samoprecenjivanje, laž, foliranje i prenemaganje.

Ti kolektivni demoni – koji decenijama pustoše Srbiju – bili su zamka koju je Racković majstorski izbegao nijednog trenutka ne dolazeći u napast da krivicu za svoje neprilagođenosti, nesnalaženja i nedoumice svali na leđa neke ideologije ili politike. Što ne znači da je Racković apolitičan. Oslušnite šta kaže, citiram po sećanju: „Istinska demokratija je nemoguća bez prava na autodestrukciju.“