Cepačina 1

Pročitah tako negde da se Demokratska stranka ponovo cepa, što nije ništa novo, samo je DS-u vreme poluraspada kraće nego ranije. Sve to, rekoh, nije ništa novo, a nije ni čudno.

Vlasti i opozicije (svih vremena i boja) u Srbiji su oduvek – a naročito u poslednjih nekoliko godina – sistem sudova spojenih laganjem, mašćenjem i korupcijom. Politički sudovi s vremena na vreme, čisto da se Vlasi ne dosete, zamene mesta, biznis cveta, doduše sa promenljivom srećom po sudove, ali Bože moj, takav je život i tako bi to ostalo u vjekove vjekova da korupcija na kraju ne razori i samu sebe.

Sve to sve ubrzanije odlazi u 3LPM. Ali nemojte trčati pred rudu, nemojte se udarati šapicama u grudi, to što se sistem patriotsko-liberalno-autokefalno-agnostičkog burazerskog pluralizma raspada, ne znači da će na njegovim ruševinama biti sagrađeno nešto bolje, moglo bi čak iz tog zamešateljstva ispasti i nešto gore, ali odluka nije na na nama, nego na „višnjem mestu“. Ne ovom dole, nego onom gore višnjem mestu.

Već mesecima govorim – a sagovornici me gledaju u čudu – da se moć Vrhovnog Prevashodstva može precizno izmeriti kilavošću opozicije. Sagovornici me sumnjiče da time navodim vodu na Vrhovnu vodenicu, iako ja u stvari eksplicitno govorim da je vlast jaka onoliko koliko je jaka opozicija. Fizički zakon, bato. Otpor političke materije je ekvivalentan pritisku.

Pisac hoće da kaže da je Vrhovna moć kula od bioskopskih karata i dima ženskog polnog organa, a to što ostareli hipici, gospoda babe i ražalovani vlastohlepci u tome priviđaju stravu i užas, mnogo više govori o čemernom stanju njihovih duša nego o još čemernijem stanju stvari. Da je tome tako kako pisac kaže, mnogo je svesnije Vrhovno Prebashodstvo, nego njegovi konkurenti i pretendenti na Vrhovnost. Otuda Vrhovna panika, nervoza, hiperaktivnost i svezavisnost od Vrhovne Ličnosti.

Ukoliko bi, daleko, bilo neka boljetica Vrhovnog izbacila iz stroja ne samo deset dana, Vrhovni bi po izlasku iz bolnice na vlasti zatekao taksiste, ali za razliku od kilavih opozicionih Radovana – uključujući Četvrtog – on ne bi pao u gubitničku letargiju, nego bi udarnički krenuo na taksiste. Ne bi prezao ni od udruživanja sa Car Go-om.

Tek sad dolazimo do teme naše današnje kolumne, koja će, zbog curenja karakterologije, kraju biti privedena u sutrašnjem broju. Usred sveopšteg raspada i cepanja svega po šavovima, moje kumče, Bane Trifunović, u nekoj pozorišnoj predstavi je – krv ti jebem – pocepao srpsku zastavu, što je Vrhovne tabloide, ali i deo bajagi ozbiljne štampe, bacilo u stanje patriotskog amoka. Budući da je taj amok od još lošijeg materijala nego vrhovna moć, mom kumčetu ne preti nikakva stvarna opasnost, pa neću naricati nad „targetiranjem“, nego ću se u sutrašnjem broju pozabaviti drugim aspektima afere Pocepani barjak.