Četvrta defanziva 1Foto: Stanislav Milojković

Podfamozna rasprava nije naišla na neki naročit odziv. Nekoliko komentatora jeste stavilo ruke na srca pa priznalo da Vučić takvog razloga nema, ali dobar deo njih je straćio karaktere na dokazivanje da krv pred mojim očima – utamničenje populacije 65 + – nije rasizam i da ja tu samo nešto kenjam, što me je dodatno učvrstilo u uverenju da Vučić ne samo da ne mora, nego i ne treba ništa da menja i da će, ako mu se ukaže takva potreba – ili ako mu dune – moći bez ikakvih problema da svima zabrani kretanje.

Stvar stoji ovako. Ovakvoj opoziciji i ovakvoj „demokratskoj javnosti“ sa kojom je opozicija, je li, potpisala sporazum, bilo ko može uraditi bilo šta, a da ne naiđe ni na kakav otpor osim usmenih i pismenih jadikovki tipa „ju, ju, ju, oteo nam je državu, vidite li šta nam radi“. Nemojmo se zajebavati – u Srbiji naprosto ne postoji famozna „politička volja“ da se Vučić, ako ne baš smeni, a ono bar privede poznaniju prava. Postoji, doduše, snažna (i prilično masovna) želja, ali želja nije volja.

U Srbiji, ogrezloj u tupoumnost, pojmovi „želja“ i „volja“ su maltene sinonimi, tu nekih površnih sličnosti fakat i ima, ali razlike su, štono se kaže, „drastične“. Da bih vam to „ilustrovao“ poslužiću se sledećom „muškom“ pričom. Jedna je stvar želeti porše – ko ga ne bi želeo – sasvim je druga stvar hteti imati porše. Momci koji porše žele živote provode sanjajući porše, a vozeći golfove dvojku, momci koji porše hoće ili 1. prilegnu na posao, namlate pare, pa porše kupe ili (naoko lakši put br 2) porše lepo ukradu.

Stvar slično stoji i u politici. Onaj ko samo želi da se postavka političkih stvari promeni, taj dolazi u mučnu situaciju srpske opozicije i „demokratske javnosti“, a kakva je ona dobro znate. Onaj pak ko hoće da se to stanje promeni, taj ili 1. prilegne na posao, namlati glasove, uspentra se na vlast pa stvari menja ili 2. ukrade vlast pa takođe krene da menja stvari.

Kao što proteklih godina gledamo, ovdašnjoj inertnoj opoziciji ne pada na pamet da prilegne na posao – s obzirom koliko je inertna „demokratska javnost“, džaba bi krečila i da prilegne – a da vlast ukrade, ne ume. Jedini opozicionar koji ima muda bar da pokuša – Boškić Obradović – nije ispekao zanat mažnjavanja poršea vlasti. Stalno ga savataju još na parkingu.

Našu današnju kolumnu privodim kraju citirajući misao velikih ljudi. „Ako želiš da pobediš, moraš da osvojiš glasove glupih, jer su oni većina u svakom narodu.“ Autor citata nije A. Vučić, nego H. Truman.