Foto: Stanislav MilojkovićElem, Peticija 88 raznobojnih i multinacionalnih ličnosti, među kojima se našla i moja malenkost, izazvala je poveliku furtutmu u ovdašnjoj javnosti, koja je i sama po sebi jedna velika furtutma Iz nekih razloga, prozvanim se osetio i Vrhovni Vučić, pa je pojurio na RTS, iako u peticiji nije „prozvan“, niti je bilo razloga da bude jer u inkriminisano zamešateljstvo – osim možda emocionalno – vaistinu nije umešan.
Može o Vrhovnom misliti ko šta hoće, ali držim da mu je (za razliku od povelikog dela opozicije) došlo iz dupeta u glavu da se velikosrpski hegemonizam i avanturizam najviše olupa o glavu upravo Srbiji.
OVO što „nikad ovako nije bilo“ – ovaj raspad svih vrednosti, svih sistema, ova nemogućnost da Srbi žive u kakvom takvom miru sa samima sobom, kamo li sa drugima – posledica je niza pokušaja (poslednji još dobro pamtimo, hm, da li pamtimo) da se Srbija, koja nije u stanju da kontroliše Marakanu, proširi do granice Karlobag, Ogulin, itd.
Evo, polako ističe prva četvrtina XXI veka a Srbi nikako većinski da utuve neke bitne stvari: 1. da prisustvo Srba na nekoj teritoriji ne znači da je ta teritorija „srpska“, 2. da vlasništvo SPC nad „verskim objektima“ – iliti svetinjama – još manje znači da zemljište na kojoj se objekat nalazi treba da pripadne glavnom SPC-ovom sponzoru (i uništitelju) Republici Srbiji.
Osim u čemernoj mašti srpskih istorioklepaca i sprovodilaca njihovih sklepotina u delo, nacionalno vlasništvo ne postoji, a „istorijsko pravo“ – rođeni brat prava na zapošljavanje – postoji samo ako iza njega stoji potreban (poveliki) broj tenkovskih divizija.
Sva prava ovog sveta – uključujući (na papiru) i Srpsko – poznaju samo tri vrste vlasništva – državno vlasništvo, vlasništvo tzv. pravnih i vlasništvo tzv. fizičkih lica.
Ima, međutim, u Beogradu (a i šire) poprilično dilbera koji se ne mire sa činjenicom da je Crna Gora obnovila svoju državnost i istovremeno tim činom prisilila Srbiju da posle gotovo 100 godina ponovo i sama postane suverena, međunarodno priznata država.
Gorepomenuti dilberi zabludno misle, kao što su oduvek mislili, da se unošenjem duha razdora i stvaranjem meteža može stvoriti ambijent za stvaranje njihovog vlažnog sna – Velike Srbije – što je bilo apsurdno i kad je bilo savremeno, jer se države, makar bila i male, stvaraju jačanjem duha zakona.
Sledstveno bi Srbi i Crnogorci, Srbija, Crna Gora i SPC sve nedoumice i sva razmimoilaženja, a ima ih poprilično, trebalo da rešavaju za pregovaračkim stolom i pred sudom, a ne na Žutim Gredama jer je više nego očigledno da su u aktuelni metež upleteni prsti jedne sile, mnogo moćnije od kitajgorodskih prdonja, kojoj crnogorska nezavisnost još manje odgovara nego Kitaj građanima.
Čini mi se da je to jasno i Amfilohiju, pa je savladao ambivalenciju i ogradio se od meteža. A vi sad zamislite kako bi „ovo nikad ovako nije bilo“ bilo da se ponovi ono što je pre tridesetak godina bilo. Ne ponovilo se.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
