End Of Story

Pre nego što se pozabavim mistikom Đidove iskrenosti, raščistimo jednom za svagda sa Đidovim imetkom kao politički apsolutno irelevantnom činjenicom. Građanin Đilas, Dragan, uredno je prijavio nekretnine i pare, finansijski policaji ćute, protiv njega se ne vodi nikakav postupak, sledstveno se Đidova imovina ima smatrati pošteno stečenom, end of story.

Ali kraj te priče istovremeno je početak druge. Kao što ne sumnjam u poreklo Đilasove imovine, ja uopšte ne sumnjam ni u njegovu „političku iskrenost“, ali znate šta, „politička iskrenost“ je tema za spomenare i sladunjave intervjue u „Gloriji“ (ako ta luksuzna žutara još postoji). U realnom, međutim, svetu – ako i to još uvek postoji – osoba koja teži najvišim državnim funkcijama, a da pri tom nema 1. nikakvu suvislu politiku, 2. nikakvu stranku, a u biračkom telu (gnusne li reči) ima jednocifrenu podršku, meni izgleda vrlo sumnjivo, maltene kao dilber koji namerači da postane rok zvezda, a 1. ne zna ništa da svira, 2. ne zna da peva i 3. ima očajan „scenski nastup“.

Takvi su poduhvati u svetu rok muzike – bar za sada – apsurdni, ali su u Srbiji sasvim mogući i izvodivi. Đido to dobro zna, minimalno ulaže, „hrani mesto“ i strpljivo čeka da ga organizatori protesta – oni stvarni, ne Čučuk Anasonovićeva i onaj svat što ga ne interesuje politika – instaliraju na mesto na koje se odavno nameračio.

Da, da, kada za to kucne čas, fasovaćemo Đida ko bele lale, potom sledi još jedno „zlatno doba srpske demokratije“, pa kom opanci kom obojci. Otkud to znam? Da mi nije reko jedan čoek. Nije. Video sam to u kristalnoj kugli.

Sad se pripremite za dijalektički obrt. Iz sve snage navijam za Đida. A evo zašto. Društvo potuljenih tutumraka (svih boja) koje se saborno popišalo na Đinđićev pokušaj da ih iz mitološkog karavilajeta i stanja tribalnosti izvede na svetlost realne istorije i građanske slobode, debelo zaslužuje da čatrnju njegove države okupiraju čovek bez politike i stranke (Đilas) čovek sa još manje politike, a nešto više stranke (Vuko), Boškića ne pominjem, kad posluži svrsi gorepomenuti dvojac će ga odbaciti u ropotarnici istorije. Nema Boškić „visinu“, razumećete šta govorim. A osim toga, Đido i Vuko ne bi imali računa. I to ćete razumeti. Bar se nadam. Kao što se nadam – mada mi je nada uzaludna – da će po uspeniju na vlast, Đilas, Dragan, postupati onako kako je 1945. postupao Milovan. Bilo bi to ispunjenje kosmičke pravde.