Pre, međutim, nego što zađemo u sitnija crevca, skrećem pažnju da broj davalaca podrške u Srbiji – iako je na svim mestima ogroman – ipak varira od regiona do regiona, pa ih je tako, recimo, mnogo više na istoku i jugu naše zemlje ponosne – gde su stare zanatlije spremne ko zapeta puška da podrže sve, svakoga i svašta – nego na njenom severu i zapadu, gde se ponečemu i ponekome podrška ponekad i uskrati, naravno, dok se drugačije ne naredi.

U Užicu, varoši u kojoj sam odrastao i u zdravlju i veselju dočekao zrelost, davanje podrške oduvek je imalo lošu prođu, pa su vlasti (svih boja) imale sila muke da Užičane – nekad milom, češće silom – nateraju da im daju podršku, koja pak takva, iznuđena, nikada nije bila baš najiskrenija. Tito to nije znao, pa je olako pristao da se Užice zakiti njegovim imenom i rado je dolazio u Užice, Milošević je to, izgleda, slutio, pa u Užice nije navraćao, a – koliko vidim – i On Vrhovni je na zapadu redak gost i „bolje preferira“ jugoistočne kasabe.

Nećemo se ovoga puta baviti podrškama ovoj ili onoj visokoj politici niskih strasti, nego ćemo se baviti mikropodrškama sitnih zanatlija (i sitnih duša) čija množina čini da Srbija bude zemlja u kojoj bez davanja podrške praktično nema života. Pa da pređemo na stvar. Šta god, naime, neko u Srbiji uradio, rekao, ili čak i otpevao, to sitne zanatlije odmah protumače kao davanje ili – daleko bilo nedavanje – podrške nekom i nečemu.

Bilo je u Srbiji vremena – ne povratila se, mada ne garantujem da neće – kada je ne dati podršku značilo izgubiti glavu. Tokom vremena se taj praksis donekle ublažio, pa je ne dati podršku značilo izgubiti posao, da bi – kada smo se konačno demokratizovali – kazna za nedavanje podrške svela na bezbolnu pljuvačinu po tabloidima, kažem „bezbolnu“ zato što „više nego ubedljiva“ većina Srbalja ako i nema kožne gaće, ima đon od kevlara na obrazu.

Magična privlačnost masovnih srpskih davanja podrške ima mnogo manje veze sa emocijama – principe da i ne pominjem – a mnogo više sa ekonomijom jer je ovde na snazi gvozdeno pravilo da kad daš podršku, onda očekuješ nešto zauzvrat – i to je gvozdeno pravilo – nešto uvek i dobiješ, a sad što nekom zapadne ferari, nekom sendvič, šta da se radi, znamo da je život nekom majka nekom maćeha.

Ovo je bio mali omaž mom blaženopočivšem drugu, Rinu, rodonačelniku fenomenologije podrške koji je davnih dana dilberima (ali i dilberkama) koji su davali podršku borbi protiv pomora delfina, a uskraćivali je ozonskim rupama (koje tek behu počele da ulaze u modu), znao ovako da kaže: „A da ti meni malčice podržiš Crven Ban.“