Danima je ta poseta gromoglasno najavljivana, da bi u odsudnom trenutku bila dovedena u pitanje jer su se lažni kosovski državnici nešto bili uskurobecali – čini mi se upravo oko mitskih Gazivoda – pa je neizvesnost potrajala sve dok nije došao šumar (čitaj EU i Frau Merkel) i malčice smirio duhove, pa je On Vrhovni sa svitom otišao u „našu južnu pokrajinu“.

Neformalni naziv posete – „Vučićev Gazimestan“ – po ko zna koji put je potvrdio da je Srbija beznadežno zaglavljena u prošlosti, da se u njoj ništa ne događa niti se išta može dogoditi, a da se privid događaja stvara pokušajima da se događaji iz prošlosti recikliraju i ponove.

Budući da televizor gledam samo u nužnoj odbrani, o poseti NJega Vrhovnog sam se obaveštavao na internet sajtovima novinčina serbskih, čija je jedina prednost nad televizorom to što imaju malo manje slika, a nemaju ton. Ima tu još jedna prednost. Kad gledaš TV, moraš da gledaš (i slušaš) sve, novinčine, bar za sada, ipak ostavljaju mogućnost da ponešto preskočiš, a nemaju ni drugi program na kome dežura TV policaj i – vrteći pendrekom – pita zablude ovčice zašto ne gledaju Prvi program.

Nije mi promaklo da je On Vrhovni kosovskom srpskom narodu i senatu „poručio“ da su njegove snage minimalne, a da su snage Frau Merkel ogromne, da je kancelarka decidirano rekla nein razgraničenju i da, posledično, od toga neće biti ništa. Isto to im je mogla reći i moja ništavnost zato što bolje od Merkelove zna personae dramatis (obeju naroda) i zna da je razgraničenje bilo moguće taman koliko je moguće jednu jabuku podeliti na dvadeset gladnih usta, ali tako da svaka usta dobiju po dve jabuke. Poslednju rečenicu pročitajte dva puta, shvatićete zašto.

On Vrhovni je takođe rekao da će kancelarkino nein neimenovane „neke obradovati“, a ja kažem da je svako ko se tome obraduje – u oba naroda i u svim političkim „opcijama“ – teška budaletina. Zašto, možda se pitate. Zato što je nerešivost kosovskog problema podjednako nerešiva i za srpsku i za albansku stranu, a s vremenom će se širiti (u stvari se već širi) i na strane onih koji arbitriraju u sporu.

Tako to ide na ovom svetu na kome se nešto može učiniti i nešto promeniti nabolje samo dok je problem u fazi ekspres lonca, a kad stasa u lokomotivu, onda piši propalo. Sledi malo naknadne pameti. Da je Milošević na Gazimestanu rekao ono što je na Gazivodama rekao Vučić, kosovski problem – možda je bolje reći lonac – koji je tada bio pod vrlo visokim pritiskom, ali ipak lonac, verovatno nikada ne bi stasao u lokomotivu. Sad je kasno da Marko (Đurić) na Kosovo dođe. Odmah ga ubace u ložište lokomotive.