Foto: Stanislav MilojkovićMožda se pitate zašto dr prof. Atlagić nije moju neznatnost napušio (niti će je ikad napušiti) na nekom od zasedanja zasedanju Kozačke skupštine, a imao je itekakvog razloga jer sam ga onomad javno nazvao budalesinom, što je ipak teži zločin protiv patriotizma od Sekine tvrdnje da je domovina tamo gde je dobro, a ne gde je sarma.
Valjda bi to bilo očekivano jer je Atlagić u izvesnom smislu kao Aristotel: draga mu je sarma, ali mu je draži on.
Na to pitanje, naš drug, podfamoznik „Zemljak“, ima spreman ko-iz-puške-odgovor (a mislim da ga je već i dao).
„Pa to je bar jasno – uskliknuće Zemo – „to je zato što i Atlagić i ja „radimo“ za Vučića, ja kao good, a Atlagić kao bad cop“.
Kužite li, stari moji, tu neprejebivost.
Ja pak imam racionalnije objašnjenje.
Atlagić se ustručava da verbalno nasrne na mene zato što dobro zna da ja – ukoliko me napuši – neću čekati šest dana (toliko je trebalo Ardalionima i Talijama da reaguju) da moje kolege, pisci, stanu davati izjave kako je to odvratno, nekulturno i kako Atlagić u stvari govori ono što o meni misli Vučić, nego ću koliko sutradan krenuti da ga pamprčim i guzim u Famoznom sve dok mu uši ne otpadnu.
Sad će podfamoznici graknuti: eh, lako je tebi, ti si privilegovan, imaš dnevnu kolumnu, može ti se.
A evo šta ja odgovaram podfamoznicima: vama je na raspolaganju alatka mnogo efikasnija od kolumne – plato ispred Kozačke skupštine i neotuđivo pravo da se na njemu okupite u respektabilnom broju, (dovoljno je 2000) da sačekate da Atlagić izađe i da ga onda do službenog automobila ispratite povicima uuuuaaa.
Tek je trebalo masovno izaći pred Kozačku skupštinu dan dva kasnije kada su mladi esenesovski kadrovi navali da termonologijom Đilasovog (Milovanovog, ne Draganovog) Agitpropa plajpiće nepoćudne medije.
Valjda ne treba objašnjavati kuda takve govorancije mogu da odvedu.
Ali da niko neće dupe pomeriti sve i kad bi Vućić pogasio sve skupštinski napušene medije i da bi i tada sve sve završilo jadikovkama u Danasu, Novoj.rs i društvenim mrežama, znao sam još početkom maja ove godine kada je opozicija serbska konačno stisnula muda i upriličila okupljanje pred skupštinom u zabranjeno vreme policajnog sata.
Da se vlasi ne dosete, organizatori su obznanili da pučanstvo treba da ostane u toplini svojih domova, ali su (u naivnosti) očekivali da će se pred skupštinom okupiti bar 2000 građana.
Ja sam (takođe u naivnosti) očekivao bar 1000.
Pokazalo se, međutim, da su se od stotina hiljada žestokih nezadovoljnika „zarobljenom državom“ i „razvaljenim institucijama“ ispred skupštine pojavili samo dve Vesne (Pešić i Vodinelić), Dušan Petričić, Goran Marković i Filip David i moja malenkost. Novinžija i novindžijskih ekipa bilo je najmanje dvostruko više i od opozicionara i od okupljenih zajedno.
Da li ostatak od stotina hiljada nezadovoljnika nije uspeo da „savlada strah“? Ne. Nije uspeo da savlada lenjost i da se okane nade da će državu odrobiti, a institucije obnoviti neko „neokaljano lice“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
