Globalni Černobilj 1Foto: Stanislav Milojković

A zašto – to je tema naše današnje kolumne, ostatak će vam serija sama kasti.

Pažljivom gledaocu odmah bude jasno da Černobilj nije priča o nuklearnoj katastrofi, nego o katastrofi rigidnog, a ubuđalog sistema koji – na podobije (svih) srpskih političkih sistema – nije davao pet sitnih para na realnost. E sad, sovjetski sistem na realnost nije davao pet sitnih para jer je bio uveren da je „ovladao prirodom“ i njenim silama, dočim se srpska kopija i u komunizmu (kao i danas) oslanjala na silu pesme „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“.

Nešto slično je – po običaju prekasno – primetio i ondašnji gensek, Gorbačov, koji je u post festum memoarima zapisao da je pravi uzrok propasti SSSR-a bila katastrofa u Černobilju.

Serija – realistička do ivice dokumentarnosti – lepo pokazuje da osim što nije davao pet para na realnost, sistem nije mnogo više davao ni na nuklearnu tehnologiju, NU Černobilj je bio projektovan i izgrađen na princupu štapa i kanapa, a njime su upravljali inženjeri kojima je mišljenje partije bilo preče od zakona nuklearne termodinamike, što je sa stanovišta ljudskog isuviše razumljivo, jer – za razliku od partije – termodinamika nije streljala, mada se na kraju i ona pokazala smrtonosnom.

Dakle, šta. Zbog ambicioznih inženjerskih brljotina, koje ne prave ni osnovci na časovima opštetehničkog, černobiljski reaktor 4 leti u vazduh, ko, bože me prosti, Cigani u nebo.

Sećajući se kako je gromoglasno pukla ručna bomba, koju sam na obuci u JNA iz bezbednog rova bacio u neku jarugu, zapitah se kako li je tek eksplozija nuklearnog reaktora morala odjeknti. Mora da se to nadaleko čulo. Ali, ali. Budući da je stav KP (boljševika) bio jasan – sovjetski reaktori ne mogu da se pokvare, kamo li da eksplodiraju – šef smene (zapamtio sam mu i ime, Djatlov), neće ni da čuje da je reaktor eksplodirao i naređuju da se u (nepostojeći reaktor) hitno upumpava voda i da se pozovu – pazi sad – vatrogasne brigade.

Da sve bude apsurdnije, iz serije doznajemo da je tehnički zaista nemoguće da reaktor eksplodira – moguća su tzv. curenja – ali da je sovjetskim inženjerima ipak nekako pošlo za rukom da urade nemoguće. Kako su to uspeli, pojma nemam, pitajte nekog fizičara.

E sad, da je ovo fikcija, teren na kome se najbolje snalazim, napisao bih da je neizmeriva količina radijacije koja se rasula po tlu i vazduhu – bogme i po atmosferi – tokom decenija izazvala mutacije do tada (manje više) bezazlenih virusa koji su na kraju iznedrili tazkovani kovid19. Sad lepo zamislite ovu planetu kao NU Černobilj, a epidemiju kao radijaciju koja je izmakla kontroli, pa sami izvucite zaključke.