E sad, u (ne tako davna) vremena dok ste bili 96-procentno dijalektički materijalist, mislili ste da je ta rečenica budalaština, a većina vas i u pravoslavnoj alotropskoj modifikaciji smatra da dedovska nepočinstva i pičvajzi ne bi trebalo da se obijaju o glavu unucima. Sa tačke gledišta humanizma opšte prakse i političke korektnosti, stvar zaista stoji tako, ali iz svakodnevnog života, a naročito života u Srbiji, znamo da istorija ne haje za humanizam i političku korektnosti.

Unucima, dakle, baš kao u starozavetnim vremenima, mora na nos izaći svaka dedovska glupost i svaki pičvajz. Pa zar ste zaista misli – a izgleda da jeste (i da i dalje tako mislite) – da će dvesta i kusur godina fantaziranja iz niskih pobuda, pravljenja pizdarija i donošenja pogrešnih odluka nekakva „prelazna“vlada „eksperata“ – i to vlada pod kontrolom dilbera kojima na pamet ne pada da bilo šta raspliću – biti u stanju da rasplete za samo jednu godinu dana.

OVO što se ovih meseci valja po Srbiji – u oba njena geta – u stvari je uvod u prvu pravu krizu sa kojom će se Srbija suočiti, bez obzira koliko to ne odgovaralo voždovima dvaju srpskih geta. Viša sila je u pitanju. Stiglo je naređenje „odozgo“, mislim na ono gornje „odozgo“, ne na Udbu. Poslednjih trideset tegobnih godina, prepunih raznoraznih „kriza“, zapravo su bile odlaganje krize, često i nasilnim sredstvima.

Isuviše je ovde dilbera udobno i bogato živelo od državne neuređenosti i drljavosti zbog kojih je većina neudobno i sirotinjski životarila, a često i umirala. Razumljivo je da takvima ne odgovaraju ni stvarna kriza ni njen rasplet i da daju sve od sebe ne bi li je ponovo odgurnuli u budućnost, da bi i čukununucima trnuli zubi, ali, kako rekoh, kriza ne daje ni pet sitnih para na njihove sapunskooperetske napore (svih boja) da rasplet odlože. Tu je. Pred vratima.

Nemojte se ipak prerano udarati šapicama o grudi. Pre nego što zađemo u sitnija crevca, najpre razmotrimo šta je u stvari kriza. Kriza nije – kako se ovde uobičajilo smatrati – metež, nestašica brašna i zejtina, nego izvorno znači odlučivanje, rasuđivanje, a bogme i suđenje, tri u jedan takoreći.

Faza odlučnosti je, da kažemo, već na delu. Dobar deo građana Srbije – svejedno da li se okuplja ispred Filozofskog ili ne – odlučio je da više ne namerava da živi u ponižavajućim uslovima beslosvesnih višećelijskih organizama, ti građani sada treba da pređu u fazu rasuđivanja, umesto da se ponovo nahvataju na natrulo bućkalo i nekom drugom – svejedno ko taj bio – prepusti da odlučuje umesto njih. Nastavak u sutrašnjem broju.