Istorijska je ironija da je rodonačelnik mitološkog, (pret)kulturnog obrasca, čije je kobne manjkavosti – doduše tek pod starost – sagledao i Slobodan Jovanović, Vuk Karadžić, imao priliku da se o svemu tome obavesti iz prve ruke.
Od Getea i drugih velikih nemačkih duhova, kao što je još veća istorijska ironija da su srpski istorici – inače veoma skloni otkrivanju izmišljenih zavera – propustili da primete (ili su primetili, pa prećutali) da su Vukova jezička reforma i njene dramatične posledice plod stvarne zavere bečkog Dvora. Ali to je tema za neko drugo poglavlje. Zasad samo treba pomenuti da je i Vuk imao alternativu, Dositeja, ličnost kojoj je bilo jasno da u svetu u kojem se istorija zahuktava i koji postaje sve komplikovaniji, nećemo daleko dogurati udaranjem u plemenske tam-tamove i sanjarijama o izmišljenom sjaju srednjovekovnog carstva.
Etičko čišćenje i srpski stub srama
Natrag na Ljušića.
Zauzeo je naš istorik busiju iza tomova srpske istorije, diplome i doktorata – ključnih odrednica njegovog identiteta – piše iz busije dostave i šalje ih na adresu na koju bi da se teritorijalno proširi. Koja je to adresa? Znam ulicu – Knez Mihailova – ali ne znam broj. Jedan posebno zao, vrlo vispren a dobro obavešten jezik reče mi, nakon što je pročitao istorikov istorijski prikaz <I>Dahija<I>, da LJušićev tekst ne treba uzimati kao tekst u pravom smislu reči – nije mi to, doduše, ni padalo na pamet – i da to pre treba posmatrati kao istoriju bolesti, u najboljem slučaju kao pismeni zadatak na temu – neostvareni san o članstvu u SANU. Istorik – rekao mi je nadalje zli a dobro obavešteni jezik – braneći i slaveći srpski narod, samo teži, kako je Fihte objasnio, ličnoj slavi, koja mu je, osim drugih blagodati koje donosi nacionalna slava, potrebna i da bi ispunio normu za prijem u Akademiju. Aspiranti na status srpskih besmrtnika, među njima i LJušić – i to mi je rekao zli jezik – sami sebi zadaju radnu obavezu da javno i na sav glas nariču nad žalosnom sudbinom srpstva, opadanjem nataliteta, potiskivanjem ćirilice i ugroženošću srpskog jezika i da, uzgred, razotkrivaju antisrpske ljude i pojave. Nekim se aspirantima na SANU udarnički rad na kraju isplati, LJušiću se – iako udarnički radi – zasad nije isplatio, niti će se, izgleda, u dogledno vreme <I>isplatiti<I>. Daleko je i sve je dalji Kalemegdan. Golubovi će, kako stvari stoje, i dalje morati da seruckaju po živom LJušiću, umesto po njegovoj bronzanoj bisti. LJušić, međutim, nastavlja da radi i prekovremeno. Prebacuje, kako se to kaže, normu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
