Kako se to radi

Poštovaću zlatno pravilo kolumne Famozno da se svakoj novoj vlasti i stranci da sto dana da se razmahne, pa da tek po isteku tog roka krenem u plajpičenje, tako ću postupiti i sa SSIP-om, iako ne mogu da odolim, a da ne primetim da me strankino ime neodoljivo podseća na imena onih pitoresknih oslobodilačkih pokreta iz Južne Amerike i Podsaharske Afrike, tipa Sendero Luminoso i pročih. Poslušajte Uncle Basa, Budite krajnje skeptični prema političkim organizacijama koje u imenima sadrže poetske i metafizičke koncepte.

Nešto je, uostalom, drugo tema naše današnje kolumne. Đuturumima koji me sumnjiče da u Danasu poturam slike iz mlađahnih dana, svakako nije promaklo da je Panović u svojoj kolumni zapadnrčio grupnu fotografiju na kojoj sam mlađi čitavih dvadeset devet godina. Fotografija je nastala na prvom (ako se ne varam) protestnom skupu opozicije u Srbiji, u proleće devedesete, ispred SO Titovo Užice. Rastužio me je pogled na tu fotografiju. Ne zato što sam u međuvremenu odrtavio i omatorio, nego zato što jedna ličnost sa slike – Obrad Jovanović, akademski slikar – odnedavno više nije među živima.

Sledeći redovi neka posluže kao brevijar današnjim protestantima, mogu iz njih ponešto naučiti, mada sumnjam da hoće. Elem – izveštava Panović – ondašnji Opštinski odbor Demokratske stranke Srbije beše doneo odluku da organizuje proteste, užički socijalisti su narodnoj miliciji naredili da proteste zabrani, narodna milicija je postupila po naređenju, ali menadžment i članstvo Užičkog DS-a nisu podavili repić, nego su u Gradskoj kafani organizovala konferenciju za štampu; evo zašto u kafani – stranačke prostorije – neki ćumez tri sa tri iznad samousluge „Obnova“ – bile su pretesne da primi više od petoro ljudi.

Prethodno smo se Slobo Gavrilović, blaženopočivši Obrad i moja malenkost dogovorili da proteste održimo pa kud puklo da puklo. I šta? Tu, na konferenciji u Gradskoj kafani, pod sumnjičavim pogledima šefa sale, Rada Ustaše, novindžijama sam rekao rečenicu koju je Panović onomad verno preneo – „ako protest bude zabranjen, Užice će biti Temišvar“. Još je ta banatska varoš bila u svežoj uspomeni.

A šta posle? Narodna milicija je podvila repić i proteste odobrila. Da li je bilo opasnosti da se Užice pretvori u Temišvar. Ma jok. Kad osete odlučnost, podnarednički čukununuci se utronjahu od straha. Ali su, onako utronjani, smogli snage da isključe struju u zgradi SO, da razglas ne bi mogao da radi. Taj problem je rešen tako što je arhitekta Mikica Jovanović dovezao kombi sa generatorom, pa je miting održan pred nekih tri hiljade okupljenih ljudi. Da li bismo ga održali da milicaji nisu dozvolili protest. Decidirano – da. Tako se to radi prdonje i prdare, a ne pravljenjem selfija i lepljenjem pritupastih flajera.