Krug/soba/večnost (4)

… jedan od najsolidnijih kaputa koje sam video u životu – a nagledao sam se ja kaputa i kaputa – kako uspravan, sav pod konac – dolazi Preko Morače u „Riblji“, na upoznavanje i prvi susret sa mnom. Taj kaput za Vukovića nije bio odevni predmet, nego pancir-košulja, rekoh. Prosečni ljudi, govorio je Majstor Ekhart – koga je Vuković čitao krišom, uturajući njegove spise u omot Zagora – imaju po najmanje trideset koža, tek onda dolazi duša, Vuković je, rekoh, imao samo jednu kožu, i to tanku kao pelir na kome je, kada bi se za to stekli uslovi, kucao svoje priče. Da zimi nije nosio kaput, a leti košulju zakopčanu do grla, kroz kožu bi mu se videla duša, kao na dlanu, a on to – da ne bi uznemiravao javnost – nipošto nije želeo. Na tom mestu zastadoh, pa napravih digresiju. Sve modernije, sve opremljenije i sve popunjenije bolnice, ambulante i dispanzeri na takoreći svakom ćošku Crne Gore, tako sam doslovce rekao Raičeviću. najbolji su dokaz koliko je Crna Gora nisko spala, smem se opkladiti, dodadoh, da bi Vuković isto to rekao za crnogorske (i sve druge) bolnice, da bih se odmah potom drznuo da – u Vukovićevoj opravdanoj odsutnosti, a u njegovom duhu – koncipiram sinopsis priče u kojoj bi Vuković – kako bi to samo on umeo – opisao junački gnev, nakostrešenost brkova i razrogačenost očiju Miljana Vukova, obučenog u dronjavu pidžamu, smeštenog – sramota je i pomenuti – na odeljenje urologije Kliničkog centra Crne Gore, u trenutku dok mu Kainova kćer, medicinska sestra, takoreći napičak, meri analnu temperaturu i zabada iglu infuzije u venu. Kakva bi to bilo priča, letelo bi perje crnogorskom književnom scenom, reče Raičević, da bi odmah potom rekao da on, Raičević, razume moju potrebu da relativizujem, ako ne baš i zabašurim, Vukovićev odlazak sa ovog sveta, ali da je – posle metka i saobraćajnih nesreća – bolest jedan od najčešćih uzrok smrti i u Crnoj Gori i da u tome nema ništa postidno, da bi na kraju rekao da je iz pouzdanih izvora čuo da se Vuković dva-tri meseca pred svoju (s moje strane nepriznatu) smrt – čuvši da sam došao u Podgoricu, na književno veče – u želji da me još jednom vidi, poslednjim kvantumom snage pridigao sa bolesničke postelje, obuo jednu cipelu, počeo da obuva i drugu, ali da je onda klonuo natrag, u postelju, pa zar bi postupio tako da ga nije obuzela slabost, upita Raičević.

Dok je naš kolumnista na odmoru, objavljujemo odlomke iz njegovog romana „Totalna anestezija“