Lavovski borci

… ali mi nije promakla onomađašnja mitropolitova optužba da „politika Ace Srbina vodi izdaji Kosova i Metohije“, na koju je Acin sekretar, koleški asesor Nikola Selaković, uzvratio kontraoptužbom da se „Njegovo Visokopreosveštenstvo bavi vradžbinama koje nemaju veze sa srpskim pravoslavljem“.

Ovde sam u više navrata sam pisao da je mišljenje da jezici s vremenom propadaju iz osnova pogrešno – tamo odakle dolaze svi su na broju i svi su netaknuti – takođe sam pisao da je još pogrešnije mišljenje da bilo ko i bilo šta „spolja“ može ugroziti neki jezik, a da je najpogrešnije mišljenje da se ta „propast“ može sprečiti donošenjem nekakve deklaracije, ma koliko srceparatelna ona bila. Ono što propada – to su ljudi koji u sveopštoj pometnji pogrešno upotrebljavaju reči, brkaju sveto i profano, nebesko i zemaljsko, pa ili zemlju nasilno (i uzaludno) vozdižu na nebo – kao što se vaktile dogodili Srbiji – ili nebesko još nasilnije svlače u zemaljsko blato

Za razliku od Acinog sekretara, meni se ovako hudom i grešnom učinilo da Amfilohijeve sve toksičnije pseudostarozavetne rodomontade itekakve veze imaju upravo sa „srpskim pravoslavljem“, to jest sa folklornom, etnofiletističkom antropo(teo)logijom srpske stradalnosti, izuzetnosti, izabranosti i sabornosti u naciji umesto u Hristu. Izvorno pravoslavlje nas uči – to jest džaba kreči – da nema kolektivnog spasenja, a da ga tek nema u ovom palom veku, pa bi otuda zvanični stav SPC povodom kosovske secesije morao biti citat iz Jova – „Bog dao, Bog uzeo, Blagosloveno da je ime Gospodnje“ – praćeno naređenjem „pokajte se“, umesto neprestanim huškanjem na samosažaljenje, kuknjavu, i roptanje.

Bilo kako bilo, gornje optužbe i kontraoptužbe izazvale su škripu u beogradskoj filharmonji srpske crkve i države, ali i do disonantnih tonova unutar same crkve jer je – viđi vraga – patrijarh serbski, Irinej, u Banjaluci, umesto da sledi mitropolitov primer i da, ako ne baš opoje, a ono bar anatemiše Acu Srbina, zablagodario Bogu što nam je podario Vučića „koji se lavovski bori da sačuva Kosovo i Metohiju“. Patrijar je odmah potom – srpska hijerarhija se ipak mora poštovati – zablagodario Gospodu „što je Republici Srpskoj dao, čoveka, Milorada Dodika, koji mudro vodi svoj narod i lavovski se bori da sačuva Republiku Srspku“. Držim da bi patrijarh bio dobro učinio da je Bogu zablagodario i za to što Mile Dodik ovom zgodom nije u njegovom prisustvu držao ruke skrštene na dupetu, kao što je to uradio na pomenu žrtvama „Oluje“.