Magija reči 1Foto: Stanislav Milojković

Nema mi druge nego da stisnem muda, zašiljim plajvaz i napišem traktat o Vučiću.

Ko je, dakle, i šta je Aleksandar Vučić? To je, pre svega, filozofsko, potom antropološko i na kraju političko pitanje.

Možda će i prva dva jednoga dana biti tema naše kolumne, danas ćemo se baviti političkom dimenzijom pomenute renesansne ličnosti.

Aleksandar Vučić je pre svega magična reč, rođena sestra plejade bivših magičnih srpskih reči, od kojih ću navesti samo neke – „Tito“, „partija“, „narod“, „ćirilica“, „Kosovo“, itd. tušta ih je i tma.

Magija napred navedenih reči – uključujući i reč Vučić – funkcioniše na principu Pavlovljevog džukca koji na zvuk zvonceta počne da luči želudačnu kiselinu, što će reći da polovina SNiS-a na pomen neke od magičnih reči počne da luči radost, ushićenje i topla ljudska osećanja, dočim druga polovina počinje da luči jed, žuč i otrov.

I da viđite vraga, sve to što luče i jedna i druga polovina luče s dobrim razlogom, jer je trenutni obnašac dužnosti magične reči lojalnoj polovini SNiS+a majka, antiprotivnoj pak maćeha.

Zvuči bipolarno. Vučić s dobrim razlogom.

Mi jesmo bipolarno poremećeno društvo, jer da nismo valjda bi tokom dvesta i kusur godina – ne zaboravimo ni 800 godina autokefalnosti – razvili logički, pojmovni i etički aparat kojim bi razlučivali crno od belog, dobro od lošeg, korisno od štetnog i posledično ne bismo neprestano dolazili u situacije da svu dobrotu i lepotu ovog sveta – ali i sve zlo i svu rugobu – projektujemo na ovu ili onu ličnost, od kojih svaka – a i njih je tušta i tma – isto toliko nema pojma kud udara, kao i mi koji ih obožavamo/mrzimo, neptrebno precrtati.

Takva postavka stvari naoko olakšava istoriju i život. Milina Božja. Nema lupanja glave.

Kad je sve dobro ili kad se bar hoće (ili se čini da je) dobro, a naročito kad se hoće kantica masti – onda Vučić.

Kad je sve loše i naopako, a jeste i sve je lošije – opet Vučić.

Sagledavate li, stari moji, nepodnošljivu lakoću stanja duha koji se stručno zove animizam, pojave za koju su vas u školi učili da je stvar daleke prošlosti ljudskog roda ili karakteristika primitivnih plemena iz Amazonije koja su na ivici izumiranja.

Ima tu još prednosti.

Ako hoćeš da uspeš u životu – a ništa ne znaš da radiš niti pojma imaš kud udaraš – samo klikneš „živeo Vučić“ i uspeh dolazi magičnim putem.

Ako pak hoćeš da uspeš u životu, s predznakom obrnutim od Vučićevog, ni tada nema veze što ništa ne znaš da radiš, niti pojma imaš kud udaraš, samo drekneš „dole, Vučić“ i uspeh će magično doći čim se strmopizdi Vučić.

Apropo amazonskih plemena, i mi smo, kao i ona, na ivici izumiranja, ako već nismo i izumrli.

Ne u smislu „biološkog nestanka“ noćne more patriotskih intelektualaca, nego u jednom mnogo, mnogo gorem smislu.