Gledam pre neko veče Utisak nedelje – koji nije na mene ostavio neki naročit utisak, pa je zato izostao prikaz – i slušam Đidovu pobočnicu, Mariniku Tepić, visoku funkcionerku Stranke slobode i pravde (a gde je ono hašekovsko „u okvirima zakona“) kako samouvereno zbori da će SZS na slobodnim izborima do nogu potući Stranku Vrhovnog Bića.
Dođe mi u jednom trenutku da Nenadu Prokiću, jednom od Oljinih gostiju – umal grešna mi duša ne napisah „žrtava“ – pošaljem SMS kojim bih ga nahuškao da gđu Tepić priupita koliko SSiS (UOZ) ima opštinskih odbora i koliko članova. Onda se setih da su za vreme emisije telefoni isključeni, pa odustadoh.
Ali nastavih da razmišljam, pa se zapitah da li bi u slučaju da naše Vrhovno Biće oslobodi medije i prestane sa „satanizacijom“ opozicionara – što bi da ne razmišlja onako kako razmišlja momentalno i učinio i dobro ućario – srpsko građanstvo i seljaštvo hrpimice navalilo da se učlanjuje u SSiP i proče savezničke partaje i nakon razmišljanja zaključih da od tog posla ne bi bilo ništa.
Situacija bi, fakat, bila sasvim drugačija ako bi se saveznici za Srbiju nekim hokus pokusom dočepali vlasti, u tom slučaju ne bi prošla ni dva meseca, a njihovo bi članstvo naraslo na 600-700.000 ljudi, od kojih bi najmanje 60 odsto sačinjavali članovi i simpatizeri trenutno vladajućih 700.000, na čelu sa svim predsednicima opština iz unutrašnjosti.
Ne znam da li ste znali – ako niste, nemojte se stideti i ja sam to tek nedavno saznao – da svaka stranka koja učestvuje na izborima – uključujući koalicije – mora da obezbedi preko 50.000 kontrolora. Može li Vrhovno Biće da namakne toliko? Može tri put toliko, plus „rezervni sastav“. Mogu li Đido, Guzijan i Boškić da namaknu makar trećinu. Čisto sumnjam.
Hiperaktivni Boškić bi možda mogao na čelu udarne kontrolne brigade „iskontrolisati“ petstotinak biračkih mesta, sva ostala mesta na slobodnim izborima bila bi prepuštena slobodnoj proceni onih koji mogu da namaknu potreban broj kontrolora.
Ma pusti ti to – graknuće dežurne drkadžije – lako je Vučiću, on kontrolorima daje sendviče, a glasačima desni opanak, što jeste žalosna činjeničnost, ali nemojmo zaobilaziti pitanje – šta saveznici za promene daju biračima? Žalosno je, rekoh, što se srbsko pučanstvo politički motiviše sendvičima i opancima, ali ako mene pitate, još su žalosniji pokušaji da se pučanstvo mobiliše maglovitim obećanjima, ugovorom koje potpisuje samo jebena stranka i šatorom u slobodnoj zoni.
Nemaju ideja, nemaju članstva, jedva da ima simpatizerstva, nemaju – što je najgore – muda, čemu se onda nadaju saveznici za promene. Nisu oni toliko naivni da bi se uzdali u hokus pokus – pokušali su, uostalom, pa su brzo podvili repić – podozrevam (a i čujem iz dobro obaveštenih izvora) da se uzdaju – u urušavanje. Ko biva… Kad sve ode u 3LPM, eto ti nas na apsolutnoj vlasti nad ruševinama. To vam je stanje stvari, pa vi smočite.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
