Moć zaborava 1Foto: Stanislav Milojković

Epilog: inkriminisane knjige nisu otkupljene, ali je i popečitelj džaba krečio jer sam od SNS insajdera načuo da je dupe odbacilo organizam i da je Vukosavljeviću napisan katil ferman.

Svakom iole upućenom u „tajinstva“ ovdašnje potuljenosti već je iz naslova inkriminisanih dela – „Jasenovac“, „Mitovi srpske istorije“ i „Etničko čišćenje“ – bilo jasno kao dan da pomenute knjige prosto vape za neotkupljivanjem.

Ali ima tu i jedno „ali“. Da se Ivo Goldštajn u knjizi Jasenovac držao zvanične brojke od 700.000 (ako treba i više) umorenih Srba, za svaku bi biblioteku u Srbiji bilo otkupljeno po 100 primeraka.

Goldštajn se međutim držao dokumenata i faktografije, pak mu je knjiga prošla kao što u Srbiji prolazi i sve ostalo što se drži dokumenata i faktografije.

Zašto je neotkupljeno „Etničko čišćenje“, o tome bi više mogle reći mnoge nečiste savesti, ali one to ne nameravaju da kažu – nisu lude da seku granu na kojoj sede – pa zato gde god mogu sprečavaju i druge da nešto zucnu o tome.

Dejan Ristić, inače istoričar po struci, bio se poduhvatio posla vrlo sličnog mom – tj. džaba krečenju – tj. da čitkim, pristupačnim, ali nipošto „popularnim“ stilom, dekonstruiše topose srpske mitomanije, počev od glavnih, zaključno sa sokačko-birtijaškim bulažnjenjima – zbog toga ništa manjem izvorom nacionalnog ponosa – o tome, recimo, kako je Apis nalupao šamare Vinstonu Čerčilu, bajagi zato što je potonji rekao nešto loše o Srbima.

Srednjeamerička stand up jebiludo i Dua Lipa, pazite ubuduće šta radite. Dugačka je Crna ruka.

Ristićeva, inače, knjiga – i odlomci iz nje koji izlaze u nedeljnim izdanjima moje omiljene smrdare, Blica – uopšte nisu nedostupni širokoj javnosti, odlično se to prodaje, nema ni negativnih reakcija javnosti, ali ih nema samo zato što se potuljena strategija mitomana svodi na strpljivo čekanje da štiva koja razobličavaju njihovu pokvarenjačku zaumnost s vremenom padnu u zaborav.

Danima bih vam mogao pričati o tome (stižu do mene odjeci i reagovanja) kako se u svetosavskim mutlacima nepoćudne knjige (među njima i moje) „prorađuju“, analiziraju i kako iz tih mutlaka – osim off the record – nikada ne izađe ni mukajet. Sa te čemerne tačke gledišta – mudro.

Ako bi zucnuli nešto, moć zaborava, glavne džebane srpskih pseudoelita, rasuo bi se u prah i pepeo.

Prelazimo na stvar.

Ako je već Ristićeva kontramitologija široko dostupna i čitana, ako je šteta po lokalnu glupost već učinjena, u čemu je onda smisao neotkupljivanja bibliotečkih primeraka „Mitova srpske istorije“.

Odgovor na to pitanje mogli bi da vam daju virusolozi i mikrobiolozi sa Torlaka koji su svi ko jedan ustali u odbranu „srpskog virusa“. A mogu i ja – smisao je u odrani guzice i fotelje pod njom. Eto u čemu.