Neistorijska distanca 1Foto: Stanislav Milojković

Kako onomad i najavih, neistorijska distanca od sedam dana je stvorena, našu današnju kolumnu posvećujemo slovu o blaženopočivšem mitropolitu Amfilohiju.

Znamo da se u Srbiji i o živima i o mrtvima sudovi donose prema psihologiji stripa Mirko i Slavko, što će reći da je za jednu polovinu Srbalja Amfilohije bio ravnoapostolski i ravnoangelni pastir, dočim je za drugu polovinu bio lično Sotona.

Nije, naravno, bio ni jedno ni drugo.

Jeste bio zadrti nacionalista, jeste govorio šta je govorio i jeste radio šta je radio, ali je isto tako dao blagoslov za krštenje jedne transrodne osobe – a možda ju je i lično krstio – što je presedan u takozvanoj pravoslavnoj ekumeni.

Ako je neko od arhijereja serbskih imao duhovni potencijal da se vine iznad pseudosrednjovekovlja i kvazibizantinizma, onda je to bio Amfilohije, a eto, upravo je on preispunjen plamenom verom najdublje zaglibio u njima.

Dok je živeo u Beogradu, predavao na BF i bio u činu arhimandrita – iliti „andrmandra“ kako su Srbi sve do početka XX veka izgovarali taj čin – za razliku od ondašnjih ili mrzovoljnih ili uprepodobljenih monaha (danas još mrzovoljnih i uprepodobljenijih) Amfilohije je bio otvorena, komunikativna ličnost, (s razlogom) rado viđena u književnim i umetničkim krugovima, između ostalog je bio i prevodilac verovatno najbolje teološke studije XX veka, „Od maske ka licu“ Joanisa Zizjulasa.

Ko zna kako bi njegov život dalje tekao da je kad mu se osmehnula mitra sledio primer svetog Antonija i svog starca pitao šta mu je činiti, a da mu je starac rekao ono što je Antonijev starac rekao Antoniju – prihvatiš li episkopski čin, bićeš episkop Antonije, ne prihvatiš li ga – bićeš avva Antonije.

Kao arhimandrit je imao šanse da se uzdigne iznad etnofilezima i snatrenja o simfoniji između crkve i države (u kojoj glavnu reč vodi crkva) kao episkop, pogotovo kao mitropoliti, nije imao šanse, a verovatno ni volje.

Brzo se uklopio u uhodanu matricu i budući energičan čovek od akcije postao ravnopravan partner/protivnik državi Crnoj Gori, čiju nezavisnost ipak nije uspeo da spreči.

Kako rekoh, Amfilohije je imao plamenu veru u Boga, ali nije mnogo mario za Proviđenje, niti je shvatao – a imao je kapacitet – da na poslu presazadavanja tvorevine Bogu nisu potrebni nikakvi pomoćnici i selektori onoga šta treba, a šta ne treba da se događa, pa je u sadejstvu sa najsubverzivnijim politikama stao postavljati brane prodoru duha vremena i u prazan (cinik bi rekao etnički ispražnjen) prostor ubacivati duh (avet) jednog vremena koje osim u slepačkim pesmama i nikada nije ni postojalo.

I to se, slava Bogu, uklopilo u planove Proviđenja koje – već smo to apsolvirali – blagočestive vodi nežnom rukom, dočim budalesine poput nas cilju privodi vukući nas za noge, dok glava udara o kaldrmu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.