Pobeda crevne faune

… ali sam zato često pominjao jednog od najeminentnijih i najuspešnijih poslenika tog zanata – Ivicu Dačića, koji je seleći se iz jednog u drugo visoko dupe napravio blistavu, mada pomalo zaudarajuću karijeru.

Pročitah juče u Slavišinoj kolumni da je spoljni Dačić negde blagoizjavio – kako li mi to promače – „da će njegova (Dačićeva) i Vučićeva ćerka jednoga dana voditi Srbiju“. Slaviša je – cinik kakvim ga je Bog sazdao – iskoristio Dačićevu pogrešnu upotrebu jednine, da baš ne kažem vrišteću nepismenost, i postavio škakljivo pitanje: ko je tu onda „ćerkin“ otac, a ko majka.

Ja – ironično, naravno – mislim da Dačićeva ideja u suštini nije loša samo se pitam: zašto „jednog dana“, zašto čekati, zašto ne odmah? Siguran sam, naime, da bi te devojčice „vodile“ Srbiju bolje nego očevi, a naročito Dačić, koji je – doduše u svojstvu crevne faune u jednom bivšem Visokom Dupetu – značajno doprineo dovođenju Srbije do prosjačkog štapa.

Potom se zapitah – ovoga puta sa mnogo manje ironije – da li to Dačić najavljuje osnivanje dinastije Vučić – Dačić i nije li ta najava u suprotnosti sa Ivičinim deklarativnim republikanskim i levičarskim opredeljenjima. Ja načelno nemam ništa protiv da Vučićeve i Dačićeve ćerke – ne „ćerka“, spoljni popečitelju – jednoga dana zauzmu najviše funkcije u ovoj zemlji – pod uslovom, naravno, da zemlja koju vode njihovi očevi u međuvremenu ne završi u ropotarnici istorije, a možda i na nekom gorem mestu – ali držim da bi te devojke morale da se „vodećih“ pozicija domognu na demokratskim izborima, a ne po naslednom pravu.

Eto zašto sam svojevremeno pisao – to jest džaba krečio – da bi za srpsko društvo tradicionalno sklono autoritarnosti, parlamentarna monarhija bila najprobitačnije društveno uređenje. Ne kažem da bi Kraljevina Srbija bila nešto mnogo uspešnija od Republike Srbije, ali bismo bar znali na čemu smo; kralj bi sedeo na prestolu, na prestolu bi ga nasleđivali prinčevi i princeze – umal’ ne rekoh Dačićeva ćerka – i bili bismo, a to uopšte nije nevažno, pošteđeni farsičnih prezidencijalnih izbora u kojima se unapred zna pobednik i koji jednoga dana – ako se ne dogodi čudo biblijskih razmera – lako mogu dovesti do građanskog rata.

Posle kojeg bi se – sada gledam u kristalnu kuglu – Ivica Dačić munjevito preselio iz poraženog u pobedničko dupe – ma čijih leđa ono bilo produžetak – i produžio da premijeriše, ministruje, do unedogled ili, što LJuba Simović reko za takve – do pobjede.