Kada napišem „realnost“ – što već godinama činim – ne mislim, naravno, na misterije strukture pojavnog sveta (to je posao fizike, ćorav inače) nego na takozvanu realnost noosfere, što će reći na ljudsku percepciju pojavnosti, uočavanje razlike između onoga šta sanjamo i onog šta nam se događa i razaznavanje šta je u datim, po pravilu zaguljenim okolnostima, moguće učiniti, šta pak ne.
Ima društava koja su blagovremeno ulagala i podsticala razvoj „alatki“ za poznanije noosferske realnosti – isprva teologije, potom filozofije, poezije, umetnosti i tehnike – posledično takva društva guzeljaju po svetu sa promenljivom (uglavnom dobrom) srećom, ima, međutim, društava koja se (bez ikakvog pokrića ) smatraju izuzetnim i koja su poznanije i snalaženje u noosferi svele na dve seljačke dogme „mi možemo i ono što ne možemo“ i „ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“.
To su, nazovimo ih, društva „gordog zvučanja“ i nepromenljive nesreće. Ako među takvima prepoznate naše, znajte da je sličnost sa stvarnim licima i događajima namerna.
Problematiku predkosovstva i postkosovstva odlažemo za sutra – naravno ukoliko osvane – danas ćemo razmotri kako realnost percipiraju i kako razaznaju šta je moguće, šta ne, gosti prve jesenje sesije Utiska nedelje sleva nadesno – Zoran Lutovac, Milan Antonijević, Sergej Trifunović i nadasve voditeljka, Olivera Bećković.
Tema Utiska beše bojkot, reč koja baš gordo zvuči i koja bi – ako je verovati Oliveri i Lutovcu – morala magično delovati i Vrhovno Biće strmopizditi sa vlasti. Tu se politički najracionalnijim pokazao čovek koga su teretili da nema pojma o politici – Sergej. Neću – rekao je Sergej, koji ne kuburi sa dlakama na jeziku – da srljam u bojkot bez ikakvog plana i programa (a ja bih dodao i izgleda za uspeh jer je uspešan samo bojkot koji izlaznost smanji ispod 50%), na šta je Olivera pustila snimke Atlagićevih i Martinovićevih proseravanja i prostakluka i optužila Sergeja da će, pristane li na izbore, „raditi za Vučića“.
Možda grešim, ali meni je Olivera u tom trenutku zaličila na onog podnarednika čija je deviza „ko mi ne dozvoli da mu naguzim ženu, taj je protiv kralja“, mada mi je ostalo nepoznato ko je „kralj“ koji je Oliveru nahuškao na žučnu propagandu bojkot, istu onu Oliveru koja je vazdan „iznad situacije“ i koja – sledeći porodičnu tradiciju – stalno levitira ni preblizu (da se ne opeče) ni predaleko (da ne ozebe) od banalne politike.
Zoki, međutim, Lutovac zapeo: bojkot, pa bojkot, ima da počne odmah, punom parom, iz sve snage. Da je to izgovorio Boškić (ili Guzijan) ni po jada, ali sam siguran da Lutovac dobro zna da će bojkot biti uspešan samo onoliko koliko bi bili uspešni i izbori i da od glasanja možeš odvratiti – osim onih koji inako neće glasati (moja malenkost među njima) – samo one koji bi, da ih pozoveš, glasali. Toliko na tu temu. Sutra se vraćamo na Kosovo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
