Puška i testera 1Foto: Stanislav Milojković

Evo, recimo, još čestito nisu ni utihnuli prazni pucnji NIN-ove naslovne puške, Vučić potegao u Rusiju na susret sa Najvrhovnijim slovenskim pravoslavnim Bićem, V. V. Putinom, a Vladimir Vladimirovič ga umesto hlebom, solju i votkom dočekao – poklon puškom.

I to ne bilo kojom, nego istorijskom. Inkriminisana puška (navodno) je pripadala kralju Milanu. A odakle puška austrofila kralja Milana u Rusiji? Eh, odakle. Odakle i stranica Miroslavljevog jevanđelja, NIS, Rerihove slike i mnoge druge stvari koje bi trebalo da se nalaze u Srbiji, ali se, obrni okreni, nalaze u Rusiji.

Cunami beslovesnog tabloidnog oduševljavanja ubojitim ruskim poklonom izbacio je na površinu i jedan zanimljiv podatak. „Puška je“, kaže N. N. žutara, „čuvana u kolekciji oružja dinastije Obrenović, a trag joj se gubi posle majskog prevrata 1903“. Gde joj se baš u Rusiji uđe u trag, zapitah se.

Odmah mi se upalila „crvena lampica“, a teoretičar zavere, vazda pripravan u meni, momentalno se probudi iz zimskog sna u koji samo što je bio zapao. Istog dana iskopah teoretsku rupu pred mojim ahbabima u kafanici, ali oni rezolutno odbiše da upadnu. Prilažem skraćenu verziju izložene teorije. Posle ću priložiti diskusiju.

Elem, nezadovoljan razvojem ruskih poslova u najjužnijoj ruskoj guberniji, Srbiji, upoznat do suza (od smeha) sa pokušajem NIN-ovog naslovnog atentata, V. V. je A. V. -u poklonio kraljevsku pušku napunjenu dum dum simbolikom.

V. V. je, pretpostavljam, puškom gostu iz provincije hteo da kaže sledeće: „Prvi vlasnik ovog oružja je rovario protiv majčice Rosije, pa umalo nije ubijen govnima kad su mu verni podanici pretesterisali klozetsku dasku. Neverni kralj je (privremeno) izvukao glavu abdikacijom, ali njegov sin nije bio te sreće. Čuvaj, dakle, pušku i vodi računa šta radiš.“

Moji ahbabi u kafanici ni da čuju. Ma šta ti mislio o njemu, Putin je ozbiljan čovek, nikada on ne bi spao na taj nivo, argumentovali su moji ahbabi, na šta sam ja uzvraćao kontraargumentom da je Petar Veliki bio mnogo ozbiljniji čovek od Putina, ali da se nije ustručavao od zajebancija neuporedivo otrovnijih od ove puščane.

Rusi su svetski poznati po melodramatičnosti, ali ruski humor je nekako ostao u senci Jesenjina i balalajki, iako je jedan od najprefinjenijih, istovremeno i najubitačnijih, setite se samo Gogolja, Bulgakova, Harmsa, da ne idemo dalje.

Da je počem živ – a prava je šteta što nije – Anton Pavlovič bi zacelo revidirao jedan od najpoznatijih postulata svoje dramaturgije, tako da glasi: Puška okačena u prvom činu na naslovnici NIN-a, u drugom činu, u Sočiju, glumcu kaže sledeće: ne budeš li u trećem činu igrao kako reditelj kaže, Uprava pozorišta će nekom od zainteresovanih u Srbiji – a ima ih iha ha – pokloniti čučavac i testeru.