Kad god se prikuči Sabor trubača u Guči (a sad se baš prikučio, možda je i počeo), opsetim se neumrle srpske misli velikih ljudi – „ko ne razume Guču, ne razume Srbiju“ – koju je na otvaranju jedne od gučanskih kalakurnica izgovorio Referendumski Lopov.
Nemojte sad trčati pred rudu i pomisliti da sam ja elitista koji prezire narodne sabore i veselja, daleko od toga, toliko daleko da sam sklon ustvrditi da je moja malenkost – koja se možda ne razume u Srbiju, ali se odlično razume u tulume i kalakurnice – bila ličnost daleko pozvanija da otvori gučansko saborovanje nego pomenut Visoki Otvarač. Toliko sam, kažem, daleko od te elitističke primisli da bih bio spreman – ako bi mi ljubazni organizatori ukazali tu čast – da lično otvorim sledeći Sabor.
Samo se bojim da to – ako bi se dogodilo (a u kom pravcu stvari idu možda i hoće) – ne bi izašlo na dobro. Moj bi, recimo, ex karadušmanin, Đole Vukadinović (i ne samo on) zacelo pao u težak amok tipa „vidite ko nam otvara Guču“. Đole, Slavski Pojas i Kitaj Gorod nekako su progutali gorku pilulu mog otvaranja Sajma knjiga, ali bi moje (eventualno) otvaranje sajma – pardon, sabora – u Guči bila prevelika žaba za gutanje.
Sad zalazimo u sitna crevca. Takozvana narodna veselja i pučka saborovanja uopšte nisu srpski ekskluzivitet – navedimo nasumice primere Nešvila, Oktoberfesta, austrijskih panađura sa jodlovanjem, itd, itd – ono što Sabor u Guči (bez njegove krivice) izdvaja od sličnih kalakurnica jeste uplitanje države u estradno-ugostiteljska posla, hukanje da Sabor u Guči postane OPŠTENARODNI, neka vrsta kalakurničke vojne obaveze čije će izbegavanje povlačiti optužbu za krivično delo nerazumevanja Srbije, što će reći – za izdaju.
U šta god se država umeša – to važi i za države uređenije od Srbije – to „šta“ – šta god bilo – momentalno gubi spontanost i pretvara se u odvratnu, cirkuzantsku, vašarsku predstavu. A kad državotvorci (iz niskih pobuda) naume da od te cirkuske predstave naprave „tradiciju“ i „identitet“, stvar završava onako kako je završila – ne u Guči i Guča je žrtva – nego u Srbiji.
A kad se u sve to zameša i licemerje, nema druge nego da čovek zavapi – kondukter, kesu. Mislim ma licemerje uglednika Slavskog Pojasa i Kitaj Goroda kojima su puna usta i srca naroda o Guče, a koji se i Guče i naroda klone kao đavo krsta. Gorepomenuti svati Guču vole na isti način na koji i ginu za Srbiju, sa bezbedne distance, iz Beograda, iz udobnosti toplih domova i musafirhana. Guča – to je za Dačića i Dodika, korisne idiote beskorisnih idiota koji iz gorenabrojanih prostorija povlače konce ovog čemernog lutkarskog pozorišta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
