Tko i tkad

… o kojoj vrapci pod strehom pustoline u Nemanjinoj već mesecima ćućore – nije pokrenula opštu mobilizaciju i masovna protestna okupljanja pred skupštinom i ostalim „institucijama sistema“.

Bilo je, međutim, predvidivo da će Amfilohije na crnu vest zagrmeti sa podlovćenskog Siona u stilu proroka Jeremije, ali na Vrhovno Biće ipak nije bacio anatemu niti mu je održao zaupokojni moleban – bar nije za sada, dok je priznanje još u fazi ekspres lonca – tako da se Vrhovni izvukao sa optužbom za izdaju, koju već decenijama ovde niko ne uzima za ozbiljno, što uzgred dosta govori o stanju ozbiljnosti u Srbiji.

Čisto sumnjam da je Amfilohijeva jeremijada nešto naročito potresla Vrhovnog ponajpre zato što mitropolit crnogorsko-primorski nema nijednu tenkovsku diviziju, potom zato što je Vrhovni za NJ. S. Irineja – koji kao „prvi među jednakima“ stoluje u Beogradu, a ne na Cetinju – Božiji dar, a ne izdajnik.

Sad silazimo u srce kosovske tame. Kako će, možda se pitate, Vrhovni priznati Kosovo kad neprestano ponavlja da Kosovo nikad ne možemo priznati? Vrlo lako i vrlo srpski, po receptu blaženoupokojenog Oca Nacije koji je vaktile ustvrdio – a ustvrda mu propraćena pansrpskim ovacijama – da „mi možemo i ono što ne možemo“, sledstveno čemu ćemo Kosovo (kad kucne čas, a sve je bliži) priznati upravo zato što to ne možemo, a moramo. Neće nam, uostalom, biti prvi put.

Možda se sad pitate zašto Vrhovni okleva sa priznavanjem kad 1. ne haje za Amfilohijeve jeremijade, kad je 2. „vlastan“ svoje članstvo i simpatizerstvo prekonoć ubediti da Srbija treba da se zove Šangri La i kad ga pod 3. savršeno boli Sebastian Kurtz što će ga i Trio Fantastikus i Đole Vukadinović proglasiti izdajnikom.

I ja sam se to pitao i evo šta sam dokonao. Vrhovni dobro zna – svi to zapravo znamo, samo se većina pravi blesava – da se paučinasta srpska državnost već sto pedesetak godina plete oko Kosova – bilo ono u Srbiji ili ne bilo – kao oko lelujavog stožera koji neprestano izmiče i da priznanje Kosova u stvari ne bi bilo priznanje jedne nove države, nego priznanje najvećeg srpskog karadušmanina – realnosti.

Potpis (svejedno čiji bio) na aktu priznavanja nezavisnosti Kosova istovremeno će biti smrtna presuda pseudopolitikama pokosovskog ciklusa (svih boja) kojima je i započelo dugo propadanje Srbije koje je svima odavno vidljivo, ali se stvari sa mrtve tačke neće pomaći dok ne bude i opipljivo. Tankoćutniji ga već mogu napipati. I – šta posle? Kako živeti bez fantazija, laganja i mašćenja? Tko to sebi može priuštiti osim onoga ko si to mora priuštiti. Želim vam prijatan vikend uz pesmu „Biljana platno beleše“.