Koliko se okupilo protestanata? Dr Stefanović tvrdi da ih je bilo jedva sedam hiljada (i da ih je kako je vreme odmicalo bivalo sve manje) protestni pak menadžment je decidiran u „oceni“ da ih je bilo 35.000.

Svejedno je u stvari koliko ih je bilo, jer se i kroz televizor osećalo da na skupu nema ni „e“ od energije i da je ne bi bilo više sve da se okupilo deset puta više ljudi nego što se okupilo na ko zna kojoj po redu reprizi priredbe koja je bila jalova i dok je devedesetih bila savremena.

Sve po starom. Procesija „govornika“ iz svih slojeva nezadovoljnog društva, uključujući specijalnog izaslanika popa Nenada Ilića – njegovu suprugu – koja je protestnom publikumu pročitala Nenadovu pastirsku poslanicu, koju, opet, nisam mogao čuti jer je SNS-ova služba za specijalni rat i elektronsko ometanje pokarabasila i sliku i ton reportera TV N1 sa lica mesta.

Iz istog sam razloga iz govorancije profesora Čede Čupića čuo samo povik – „u ime časti“ – pre i posle su i profesor i ton bili „skremblovani“, ako se to tako kaže.

E, moj profesore, pomislih, u Srbiji se oduvek živelo, ponašalo i vladalo (i nastavilo da živi, ponaša i vlada) u ime masti (postizbornog opanka, sendviča, džaka brašna, šake soli, etc.); časti ovde nikada nije bilo i zato je OVO ovako jadno i bedno, a biće sve jadnije i bednije.

Malo revolucinarnog duha vrcnulo je jedino u govoranciji Srđana Škora, koji je pozvao srpsko oficirstvo, policajstvo i arhijerejstvo da – u ime časti – „stanu uz narod“, što je gorenabrojane verovatno navelo da se – u ime masti – grohotom nasmeju.

Nešto energije uneo je nastup Sergeja Trifunovića – u žanrovskom smislu monopsihodrama – koji je gromoglasno napušio i ispičkarao vladajući menadžment, počev od Prvorođenog, pa nadalje, niz ešalone. Tako je to. U srpskom životu je kao u srpskom filmu. Može film biti ne znam kako dobar, ali će aplauz „na otvorenoj sceni“ dobiti tek kad neki junak nekom opsuje mater.

Nešto kasnije je drugoopsovani, dr Stefanović, negde blagoizjavio da su te psovke („jezik mržnje“, N. S.) odvratile Vrhovno Biće od plemenite namere da se lično obrati okupljenim nezadovoljnicima, što me je navelo da se i ja grohotom nasmejem i zaključim da se ovde – možda i više nego u ime masti – vlada u ime masnih laži.

Najbolje me se dojmila JexS-ova govorancija – koju je, uzgred, trebalo da izgovori pre deset godina, ali, eto, nije – da „ovo nije ni početak kraja“ i da „nam“ predstoji“ ljuta borba. Tu sam saglasan sa JexS-om, s tim što držim da protivnik u toj borbi ne treba da bude Vučić, nego opozicione taštine, sebičnosti, kratkovidosti, murdarluci, pasjaluci i sklonost prekim putevima (a bogme i sudovima). Revolucija i dalje teče.