Udar hrvatskog groma

Sada je po tabloidima u toku istraga – mada me ne bi začudilo da se u nju uključi i RV i PVO – da li je grom bio hrvatski ili slovenački. A kakve to veze ima? Eeeeee, moje naivčine. Jedno je slovenački, nešto je sasvim drugo hrvatski grom, mada ni prvi ni drugi ne mogu ni prismrdeti srpskom gromu.

Pretpostavljam da će istraga pokazati da je u pitanju ipak bio slovenački grom jer bi u suprotnom – da je bio hrvatski – zacelo zgromio srpsku koprivu. Takvi su Hrvati, u srbomržnji ne prezaju ni od zloupotrebe gromova. Stvar je završila tako što je Dačić sa ljubljanskim lordmerom Jankovićem otišao „na muziku“ da proslavi što su on i delegacija preživeli. Šta je tom prigodom pevao, mediji nisu izvestili, ja nagađam da je na repertoaru bila pesma „Na planincah solnčence sija“.

No, dobro. Dosta zajebancije. Zašto je Dačić leteo u Sloveniju izlažući život podmuklim udarima hrvatskih gromova? Da bi – između ostalog blagoizjavio „da je priča o EU postala bajka“ i da je „nama potrebna bliska, a ne daleka budućnost.“

Te izjave su u Euromahali momentalno protumačene kao „levo skretanje“ ka Moskvi i izazvale osrednji amok, jačine neka tri stepena Merkalijeve skale. Međutim vrapci pod Beogradskim strehama nisu ni trepnuli. Ni ja nisam trepnuo. A zašto vrapci i ja nismo trepnuli? Zato što je priča o približavanju Evroazijskoj uniji možda i veća bajka od bajke o EU.

Srbija, fakat, ispunjava najviše evroazijske standarde drljavosti, razvaljenosti i vanvremenosti – u nekima i prednjači – ali od tog posla neće biti ništa iz prostog razloga što Srbija nije u stanju – niti je ikada bila – da bude u održivoj uniji sa samom sobom, kamoli sa nekim drugim, pogotovo sa više njih. Sad će uočivači nepravilnosti i grešaka zagrajati – šta pričaš, kako je tolike godine provela u Jugoslaviji? Lako. Tako što u Jugoslavijama nije postojala. U kraljevini je uopšte nije bilo, u SFRJotu je bila partijska organizacija, pod Miloševićem je bila privatni posed.

Kada (koliko toliko) postoji kao međunarodno-pravni subjekt, Srbija postoji isključivo u stanju permanentne unutrašnje raspolućenosti koja se obrni-okreni reflektuje i prema spoljašnjosti, posledično i spoljnoj politici. Rusiji upravo takva Srbija i odgovara, pa je pokroviteljski tapše po ramenu i ne pomišljajući da je uvlači dublje u Evroaziju, a Evropskoj uniji će se pre ili kasnije obiti o glavu što nije stisnula muda, progutala žabu, pa preko reda i bez zakeranja primila Srbiju u euročlanstvo.

To Srbiju ne bi integrisalo niti bi je prenulo iz stanja raspolućenosti – naprotiv, samo bi ojačalo evrozijate – ali bi je, da kažemo, podmitilo i stavilo pod kakvu takvu kontrolu. Ovakva – ni tamo ni vamo – Srbija je bure baruta po kome – sve bacajući petarde – igraju delije. A i Marakana se naoružava.