Uputstvo za deradikalizaciju

Ali već smo dosad valjda apsolvirali da u pomenutim krugovima nada u dolazak neočekivane sile koja se pojavljuje niotkuda i vraća na vlast u Srbiji poslednja umire.

Ja ostajem pri stanovištu da su protesti, ovakvi kakvi su, sasvim dovoljni i da bi svaka „radikalizacija“ značila njihovo srozavanje na nivo srpskih radikala, od čije je teorije – mada ne i prakse – i Vučić digao ruke. I šta, uopšte, znači „radikalizacija“? Juriš na TV Bastilju? Ili možda pokušaj zauzimanje Skupštine? Sve je to već isprobano i pokazalo se kao jalovo. Ono, jeste da su na kraju pale i Skupština i TV Bastilja, ali se zaboravilo da je tom padu prethodio ozbiljan opozicioni rad, koga danas nema ni od korova, kao i da je povod ondašnjih demonstracija bio bitno drugačiji – Milošević je bio izgubio izbore, pa to nije hteo da prizna – za razliku od Vučića, koji je izbore dobio, tako da postizborna kuknjava izbornih gubitnika, kojima je zinulo dupe, pa su se – opet pusta nada – ponadali da će se dogoditi čudo i učešćem u izbornoj trci tim izborima, kakvi god bili, dali legitimitet, ne samo da nema smisla, nego je jedva malo manje otužna od režimske antiprotestne propagande.

Izlazak na ulice je legitimno sredstvo političkog pritiska, a u datom slučaju i logičan odgovor na nesnosni medijski pritisak vlasti, ali ukoliko neko priviđa – a takvih se vidovnjaka ovde uvek nađe – da bi protesti omladine mogli poslužiti za uličnu smenu vlasti, onda to nije dobro jer je – rekosmo već – Vučić vlast legalno osvojio i to mnogo pre prezidencijalnih izbora, koji su iz nekog razloga poprimili apokaliptične obrise i koji – sve da je pobedio i neki drugi kandidat – suštinski ništa ne bi promenili. Jedini domet te hipotetične opozicione pobede bio bi težak amok u koji bi Vučić neminovno upao, ali iz koga bi se brzo izvadio. Retki su, naime, dani u kojima Vučić nije u amoku, pa gura i dalje.

Tek bi bila pogrešno računati – a siguran sam da ima i takvih račundžija – na to da će – ionako već nervozna vlast – na „radikalizaciju“ protesta odgovoriti represijom i da će razbijene studentske glave navesti evropsku i svetsku javnost da u Vučiću prestane gledati „garanta stabilnosti na Zapadnom Balkanu“ i proglasiti ga za novog „Balkanskog kasapina“. Ne ide to tako, dragi moji đuturumi, i u to smo se višekratno uverili.

Zato protestujućoj omladini „poručujem“ da se – kada se protesti završe – naoruža strpljenjem, da se masovno ispoučlanjava u opozicione stranke i da ozbiljno prione na posao, pa će – pre ili kasnije – vlast smeniti legalnim putem. Ako ja ovako mator mogu da čekam, ne vidim zašto i oni ne bi mogli.