Foto: Stanislav MilojkovićBudući da u ponedeljak sabajle krećem na kraći put, našu današnju kolumnu pišem juče, tj. u svetu neđelju, pa kad već idem ispred vremena, hajde da predskažem i da će u jučerašnjem Utisku nedelje po hiljaditi put – naravno u obaveznom prvom licu množine – biti postavljena večita pitanja – „šta nas je ovo snašlo“, „kako nam se ovo dogodilo“ i „kako smo ovo dopustili“.
Mene lično ne pogađa toliko „ovo što nas je snašlo“ i „ovo što nam se događa“ – valjda sam oguglao s vremenom – koliko frustracija proistekla iz saznanja da ovo što „nas je snašlo“ i „što nam se događa“ uopšte nije moralo da nam se dogodi i da „nas snađe“, da smo, štaviše, bili na korak od uspostavljanja stanja u kome nam se to više nikada ne bi događalo.
Ako se sećate, onomad sam nekom budućem vizionaru Đinđićevog kalibra – bez kakvog se ništa ne može učiniti, a pre ili kasnije će se pojaviti – dao besplatan savet da povuče prvi i da – što rekli ‘zemunci’ – blagovremeno „skenja“ budućeg Referendumskog Lopova, pritajenog spavača, koji će se takođe pojaviti, kao što se pojavio ovaj blagoumirovljeni.
I tako mic po mic dođosmo do teme naše današnje kolumne – do fenomena „spavača“, osobe (ili više njih) koje čaršija i čaršijske službe instaliraju u stranke i pokrete koji zaprete remećenjem vekovnog murdarluka i čaršijskog reda.
Od početka devedesetih sve do odlaska u zakasnelu invalidsku penziju, funkciju čaršijskoslužbenog spavača je obnašao Vojislav Koštunica, a.k.a. Referendumski Lopov. Krenimo tragovima koji smrde nečovještvom.
Nakon što nije (baš u potpunosti) uspeo da prvobitnu DS pretvori u građansko četničko gnezdo, RL je DS pocepao i po svom liku i podobiju osnovao takozvani DSS, stranku pro forma opozicionu, u suštini levu frakciju radikala i desnu frakciju SPS-a.
Tu je u dubokoj hibernaciji, u ušuškanom mutlaku – dupetom ne mrdajući, ne pridružujući se nijednom protestu protiv ratnog divljanja, a često dajući podršku Miloševiću – sačekao pretpetooktobarsko komešanje i kandidaturu za predsednika SRJ, nabijem je na Sebastian, skupa sa potonjim predsednikom.
Koji je usred tek započetog procesa mukotrpne izgradnje ustavnosti i institucionalnosti udarnički krenuo da opstruira promene, sve se pozivajući na neophodnost „kontinuiteta (nikad uspostavljene) državnosti“, koju je Milošević prethodno urnisao do kraja, pretvarajući Srbiju u razbojničko gnezdo i mačije jebalište.
Da bi posao čaršijskoslužbenog spavača obavio do kraja, složna braća su mu (s njegovim znanjem ili bez njega) uklonila jedinu stvarnu prepreku – Đinđića.
Carstvije bi njegovo serbsko još trajalo da nije načinio kobnu grešku i nahuškao dečurliju da uždiju američku ambasadu, nakon čega je dobio neprijatni telefonski poziv iz Vašingtona koji ga je podsetio na sudinu generala Džohara Dudajeva, samo s drugim predznakom.
Jel vam sad malo jasnije šta nas je snašlo?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
