Ako vas je put nekad naneo u neku skandinavsku zemlju, bezbeli ste primetili da su na prozorima kuća i stanova zavese, roletne i venecijaneri prava retkost, a ako na neku zavesu ipak naletite, slobodno se opkladite u milion sendviča da iza zavese „sedi“ (tako se u stara vremena govorilo „stanuje“) neki naše gore list ili vekovni porobljivač naše gore listova, a vi dokonajte ko bi to mogao biti.

Ta sveopšta nezaklonjenost od tuđinskih pogleda – objasnili su mi tamošnji naše gore listovi – proizilazi iz protestantskog shvatanja saglasno kome „pošten čovek nema šta da krije“. Iz napred rečenog ne treba izvući „ishitren“ zaključak da su u skandinavskim zemljama svi pošteni i da se baš ništa nema (i ne treba) sakriti, ali se u tim zemljama stvarima nepoštenja i skrivenih radnji bave nadležne službe, dok ostatak populacije – uključujući i tamošnje naše gore listove – gleda svoja posla.

I da vidite čuda: kao što na nudističkim plažama golotinja nije seksualni izazov nego uobičajenost, pa čak i banalnost, kao što se zavereničko pismo najbolje sakrije tako što se postavi na najvidljivije mesto, skandinavska sveopšta otvorenost enterijera ima za rezultat apsolutnu nezainteresovanost za unutrašnja zbivanja po kućama i stanovima.

A kako stvar stoji u Srbiji, zemlji zlatnog pravoslavlja? Dijametralno suprotno. Svi su prozori zakrabuljeni, sva vrata zamandaljena, ali gle (opet) čuda – svi sve vide (naročito ko koga guzi i ko ko koga i s kim vara), a ako se nešto i ne vidi, onda se prividi, a priviđenje se predstavi kao neoboriva činjenica.

Onaj bi nam naš Marsovac kad se otrezni – još uvek slavi Novu godinu prelešćen neugasivom novogodišnjom rasvetom – mogao skresati u brk da nam poslovi ovako loše idu zato što umesto svojih gledamo tuđa posla i toj stvari bi Marsovac bio stopostotno u pravu, ali bi se izložio opasnosti da izgubi poverenje Ljube – umal grešna mi duša ne napisah Todora – Živkova i da dospe na njegovu crnu listu.

Živkov je „više nego“ ubedljivo najpismeniji i najduhovitiji izvođač prismotriteljskih radova koji je nepismenima i neduhovitima postavio sledeći visoki standard. „Građanine/ko, pažljivo pratim tvoj život i rad. Ukoliko se drzneš doći u sukob sa mojim ukusom i mojim moralnim i političkim pogledima, momentalno ću te strogo kazniti negledanjem/ neslušanjem/ nečitanjem – nepotrebno precrtati – tvojih uradaka, umrećeš, dakle, duhovnom i moralnom smrću, značiće to da se nisi rašta imao ni roditi.“

Pomnožite gorenapisano sa pet-šest miliona pa će vam biti jasno zašto u Srbiji niko ništa ne gleda, ne sluša i ne čita, niti se iko i sa kim može i o čemu dogovoriti.