K tome, gospodine: ništa.
(Jozef K.)
Lica: Vladimir…………………………………………Ja
Estragon………………………………………..Ti
Događa se u čekalištu, čekaonici, čeki. Uvek.
PRVA SCENA
Ti: I vi čekate?
Ja: Da, već godinama…
Ti: Meni je, znate, ovo prvi put. Može se reći da sam početnik.
Ja: Oh, da se to primetiti na prvi pogled. I jedan mladi gospodin – Horhe se zvao, ili Čedomir, vrag će ga znati – i on je imao taj zbunjeni izraz lica kada je ušao.
Ti: Priznajem da sam malo zbunjen… Sve ovo…
Ja: Ne obraćajte pažnju! Nipošto nemojte obraćati pažnju! I, nikako nemojte misliti na to, ovde važi pravilo: sedeti, čekati… Možda sanjati…
Ti: A, koliko je poželjno to, mislim na snove?
Ja: Sve zavisi, mladi čoveče, sve zavisi od mnogo toga. Ako snevate prošlost onda su vam mogućnosti neograničene, ako se, pak, vaši snovi upute k budućnosti, e, u tom slučaju se suočavate sa plodotvornom paskom.
Ti: Paskom? Mislite li to na cenzuru?
Ja: Ne bih to tako grubo nazvao, zar nisam upotrebio umirujući izraz «plodotvorna»…
Ti: Plodotvorna, neplodotvorna, to vam je, jednostavno rečeno, cenzura. Kontrola.
Ja: A, ne, to vam je, da se tako izrazim, cizeliranje. Fino podešavanje. Iskustvo ukazuje na to da snovi mogu da budu opasni, a snovi o budućnosti – oh, oni mogu, kadšto, da budu i pogubni. Pogotovo snovi o evropskoj budućnosti.
Ti: Ne razumem… Zašto?
Ja: Pokušaću da budem što koncizniji… Vi ste novi ovde i samo zbog toga ću na svoja pleća preuzeti odgovornost suvislog odgovora.
Ti: Unapred hvala.
Ja: Nema na čemu. Vidite, mladi čoveče, snovi znaju da zavedu. Da odvedu na stranputicu. Zbog toga ih je neophodno usmeravati, najsigurnije u obrnutom smeru. Zar iko može osporiti ospokojavajuću ugodnost prošlosti, velebni sjaj slave i uzvišenost poraza? Zar iko uman može tvrditi da je san o nesigurnoj budućnosti prihvatljiviji od spokoja veličanstvenih saga prošlosti? Zato se pribeglo tom finom doterivanju, zato je prošlost meka postelja naših snova o danima što dolaze…
Ti: Ali, zašto smo ovde? Zašto čekamo? Zar nije bolje ugasiti sve ove lojanice i izaći?
Ja: A, ne, mladi čoveče, nipošto! Ne jednom smo to pokušali i uvek stradali. Na nama je da budemo ovde, da jesmo ovde, da čekamo… Uostalom, ako nećete mene, čujte šta Pesnik o tome peva:
Nikad nismo bili od ovoga veka,
nismo ni od onog, niti bilokojeg.
Nas vremena teče neka druga reka…
I ne izlazimo na obale njene
da nađemo nekog sebi ravnog, boljeg,
čekajući odluku same Vaseljene.
Ti: E, jebiga, ja stvarno ne znam šta je ovim sve Pesnik hteo da kaže…
POSLEDNJA SCENA
(kao prva)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
