Da krenemo ispočetka

Odakle? Od kojeg pamtiveka? Sa kojeg svetog mesta? Sa kog Olimpa? Sa koje kote?

AB OVO

Da li da krenemo od migrantske krize u VI i VII veku, kad smo ovako duhovno ozareni, umni, pitomi i dobrohotni, uz pomoć našeg Svaroga, banuli na granice Vizantijskog carstva i onoliko obradovali Romejce?

Ili, od migrantske krize u XIV veku, kad su se na naša vekovna ognjišta stuštili migranti iz Anadolije što je dovelo do Kosovskog boja, Kosovskog ciklusa i Carstva nebeskog. Da krenemo od Carstva nebeskog?

AD ONO

Da li opet da pohrlimo za Crnim Đorđijem koekude kroz istoriju i dugo sećanje? Ili da krenemo sa Kodža Milošem sitnim korakom, smerno, do prve busija – države?

Da li k dverima budućeg Srpskog sveta da jurnemo s gromkim kliktajem „Ujedinjenje ili smrt“ ili da sačekamo sledeću rundu pa da jurišamo s još gromkijim klikatejem „Bolje grob nego rob“.

Ili da, vođeni novim svetosavskim putokazom, preskočimo Ljubičicu belu i pohrlimo od novog Početka?

AD OVO

Tog prvog proleća poslednje decenije prošlog milenijuma, tog 9. marta, mislili smo da krećemo ispočetka. Visoko digli smo tri prsta i svi svi svi krenuli za novom nadom. Da li svi svi svi? Odasvud mamio je čarobni zov sirena: „Sa nama nema neizvesnosti“, „Da živimo kao sav normalan svet“, „Mi smo budućnost“, „Od nas zavisi“… A onda smo se svi svi svi podelili, izdelili, razdelili na naše i njihove, i one druge, i treće, četvrte, pete, ali ni naši ni njihovi ni ostali nisu kretali ispočetka.

A hteli smo, godinama… I da „prelomimo pametno“ pa krenemo „pošteno“ znajući da „tako treba“, i da „počnemo ljubav ispočetka“ jer „vreme je“ i „zrelo je“ zato što „gotov je“, i da zaljubljeno uzdahnemo na „volim i ja vas“…

Sigli smo ad ovo. I sad smo ovde. A valja nam krenuti ispočetka…

Odakle? Sa kojeg čarobnog brega? Sa koje čuke? Od kada?

Od 21. Grand Slema?

Od aprilskih izbora?

Od sutrašnjeg Referenduma?

Od današnje blokade puteva?

I kuda?