Radnička hronika 1

Samoupravna žitija

VIDOJE

Mi Dobrosavljevići vazda smo bili potanki, i s imanjem i s muškom decom. Meni je deda Vidoje kazivao da smo starinom s nekog krša ozdo i da nas muka i sirotinja nagnala u Šumadiju. Ni ovde se nismo zaimali – dva hektara peskuše na osoju, zabran i livada podno Grbice. A nas uvek puna kuća. Ama, puna kuća ženskinja koje je valjalo podići i opraviti za udaju, rekoh već da smo s muškim glavama potanki.

I ja sam jedinac u majke Velinke koja izrodi još pet sestara, i ja imam jednog sina Dragana i tri ćerke. I zato, kad su ove komunjare dokonale da od one topolivnice u Kragujevcu skuntore fabriku fiće, ja se prijavio u radničku klasu i upiso u samoupravljače.

I nisam pogrešio – svakog prvog koverta, godišnji odmor, državni praznici, višak, a moglo se preko sindikata i u pozorište. Ipak, najbolje je što možeš da uzmeš bolovanje kad počne setva ili žetva – doktor Dule naše dete, zemljak, od Rančića iz Dobrače.

Mojem Draganu škola baš i ne ide (ništa od pogonskog inžinjera) pa neću moći da ga, preko kum Radeta, umuvam u administraciju, ali šta će da mu fali u hali. ‘Ladovina…

DRAGAN

Navro onaj moj Vidoje da me zaposli u njegovoj Zastavi te samo što sam skinuo uniformu eto mene u Limeraju. Prvo sam bio ljut što me ne ostavi da momkujem još malo, ali ubrzo sam se snašao u novoj sredini, aktivirao u Sindikatu i video da mogu da prosperiram kao organizator kulturno-umetničkog života. Prvomajski uranci, priredbe za 29. novembar, putovanja za Osmi mart, Radničke igre, priredbe, igranke… Dobro, kad bi počeli poljski radovi i ja i ćale bi kod doktor Radeta pa na bolovanje. Sve u svemu, i pored masovnog kraduckanja, lepo se živelo dok ne puče tikva. Onda okrenuše kola niza stranu – mene mobilisalo, ćeleta penzionisalo, keva se razbole. Ali, i sunce nam sinu – dok sam oslobađao Vukovar moja Violeta mi rodi sina. Mojeg Danijela! Naslednika, junačinu, Šumadinca, možda i budućeg predsednika našeg Sindikata!

DANIJEL

Izbambusasmo po 790 evra! Mene našli Talijani da palamude – te 200, te Češka, Slovačka, Nemačka, te kriza… Gde oni fircaju ovaj Šumadinac odavno je proštepao. Pa moj deda Vidoje, seljak iz Gbice, podizao ovu fabriku, gradio Kragujevac. Moj ćale Dragan se borio za ovu zemlju, branio ovu fabriku, patriota skroz naskroz – eno ga još vozi floridu. Mi smo, bre, radnička klasa s pedigreom! Mi znamo znanje – sad kad su hteli da nas izrade s otkazima i otpremninama, mi prvo na onu beogradsku boraniju na cinculiranje, onda Gazela i malo bau-bau, a onda pravac Andrićev venac. Ne Tamo Gde Treba nego Tamo Gde Mora.

I završismo poso.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.