Važno je zvati se Ernest

I

Moj teča Slavko devedesetih bio neko mudo – uhvatio zalet još za vreme Tita, onda se prekobicnuo kad je trebalo, a posle, bome, dogurao do visokih položaja. Ne baš onih najviših, ali bilo ga je. Posle Petog oktobra – otpremnina, penzija, sad ima neku firmu u deljaku sa Borom Drobnjakom, svojim nekadašnjim šefom. Sitna muljavina na tuđe ime, nešto s autodelovima.

Teča je počeo da slavi Svetog Jovana nekako uoči Gazimestana i uvek je to bilo bogato. I, sve redno: pop, ikona, kandilo, sveća, žito, kolač… A slavska trpeza – Hajat, od tice mleko!

Tako je bilo i ovog puta. Okupila se juče familija, kumovi, prvi komšiluk – nas petnaestak. Plus tečin ortak Bora. Ručak – šta ti duša ište. Posle torte, uz kafu, poče razgovor.

Hvali me tetka kako sam diplomirao sa devetkom, a teča spušta loptu i veli da je i red posle devet godina studija. Bora pita jesam li našao posao, ja kažem da tražim, a ujna Goca pita u kojoj sam stranci. Ni u jednoj, kažem, a ona će: mrka kapa onda! Pa nastavlja: danas, bre, i ona zamlata Stojan, onaj što leti cepa karte na bazenu, i on mora da bude član, a o komunalnim policajcima da i ne govorim. Nego ti lepo, blago meni – savetuje me ujna Goca – kolko sutra da se upišeš u neku stranku pa bog da te vidi.

Ima pravo Gordana, teča će, počni da se upisuješ, lako ćeš posle da promeniš i partiju i posao. Videćeš, dodaje, nije to ništa.

Onda je tetka iznela sitne kolače…

II

Dejan je moj najbolji drug još iz osnovne. Kad se ženio pre dve godine ja sam mu bio kum. Prošle godine umro mu otac, čika Zdravko, pa on preuzeo slavu.

Sinoć se kod njega okupilo naše staro društvo iz kraja i njegove kolege s posla. Pokojni čika Zdravko bio vazda veće mudo od mog teče – sina zaposlio u Agenciji za socijalno stanovanje, a ćerku u Institutu za evropske perspektive. Tako je Deki odmah fasovo i stan, a njegova sestra jednogodišnje studijsko putovanje.

Iako je Dejanov otac počeo da slavi kad i moj teča, njegov naslednik a moj kumašin nije omanuo: ikona, kandilo, žito, sveća, kolač… Pop bio pre podne. Ostalo – neformalno. Švedski sto, hladni bife, kanapei, salate, probrana vina… Pušenje – terasa.

Uz papaja-mus i makiato povede se razgovor. Pita me kuma kad mislim da se ženim, a ja se smejuljim: prvo posao onda ženidba. A posao, jesam li već našao nešto što mi odgovara? Sve mi odgovara – mislim u sebi, a kažem da još razmišljam. Pa, sve gledajući mog kuma, dodajem: razmišljam o nekoj od ovih stotinak i kusur agencija. Na to će jedna uspijuša s naočarima: eh, i ja sam sanjala o poslu u nekoj agenciji, ali muški iz podmlatka naše stranke me zajebaše, da prostite. Mizoginija… Rodna ravnopravnost ovde postoji samo na papiru, gospodine moj!

NVO, kume, NVO – dobaci Dejan – odatle se kreće. I počeše da pljušte saveti. Priključi se nekoj nevladinoj organizaciji, relativno mala kinta ali redovna, a ako se istakneš za neki projekat – eto love, eto karijere. Tu provedeš neko vreme, teraš dalje. Mic po mic, i eto tebe jednog dana u Agenciji za licenciranje lekova i medicinskih sredstava, a gde su vakcine tu je i kinta, o-ho-ho.

Samo, za NVO važno je zvati se Ernest – to bradonja. Molim? – ja. On: te organizacije finansiraju Ameri i Evropa, pa onda kako, moliću lepo, oni da daju pare nekom ko se zove Dragoljub, Gruja ili Miloje! Ajd, u redu Sonja, Aleksandar, Nataša ili Viktor, ali Budimir… Molim vas! Oh, izvinite ako sam vas nehotice uvredio, kako se vi zovete?

Ernest.