Zbogom SFRJ

Beseda zainat

svima koji su

pomislili da se

bez njih ne može

Da se razumemo, nemam ja ništa protiv one tutave peze s telećim očima ni protiv onog njenog konjušara. Evo, neću ništa da kažem ni protiv one uobražene uspijuše kobajagi gospođe a ovamo obične… Ne, ne, rekla sam da neću. Neću ni protiv one ulojane žvalavuše što ne zna s koje čuke su je dognali. Ili, sačuvaj bože, da imam nešto protiv one raskokane guzare ozdo ili protiv one prakljače ozgo. Jok ja!

Jer, kad bih imala nešto protiv bila bih ista kao one, a ja da se poredim s njima, ja koja sam ovo što jesam, e to ne mogu sebi da dozvolim.

Zato, samo pozdrav na rastanku. Ne doviđenja, to nikako. Zbogom! I laku noć…

Beseda o tome

kako ima nekih

persona koje su

mnogo digle nos

Da se razumemo, nemam ja ništa protiv one žgoljave suklate što prevrće očima i stalno rakolji nešto o zdravom životu i makrobiotici. Nemam ništa ni protiv one lajave opajdare u roze, a ni protiv onog vrtirepa koja se smuca okolo. Ali, bre, ona nalorfana vaćara, ona što se olindrala načisto a ovamo digla nos i izigrava damu – e, ona mi odavno ide na ganglije.

Evo, ovoga mi krsta, nisam zavidna – jok ja – ama ta dosadi, bre, i bogu i ljudima sa svojim sanćim otmenim poreklom. Pa šta ona misli? Da smo mi od juče, da mi ne pamtimo sve njene lopovluke, otimačine i murdarenja, sve njene marifetluke, sve njene avanture i švaleracije. Sva njena faćkanja. Faćkalica, bre, jedna – eto šta je!

Hajd, ko se ne seća onog kupleraja s onom fukarom, s onim zadriglim garoganima iz ko zna koje vukojebine? Koliko, bre, iskotrlja kopilčadi s njima! Pa onaj nalickani dustabanlija što je dandario uzduž i popreko. Ili onaj palikuća, onaj šano-duško što je onomad rasturi načisto – jedva se, jadna, posle na noge osovila. He, he, osovio je taze švaler.

Nije da joj brojim, ali s kim se ta profuknjača, ta radodajka nije u mrak zavlačila. Bilo je tu i šumidera, i cepidlaka, i zdudanih klipeta, i blavora, i raznih muvara, i učenih mastiljara, i funjara, i dileja svake sorte, i kulova, i vucibatina, i ciketana, i kurotresina, i matorih prdonja… Ali lomikurka ih je sve preko glave preturila, sve usrknula pa izlitala. I šta? Ništa, eno je sad okljocane ali nalorfane kako se uspija i prodaje svima finoću. Ej, bre, ona! Fanfulja!

Evo, ovde mi je zasela ta rospija. More, kad mi pukne živac – a hoće, hoće, samo što nije – oteraću je u majčinu za sva vremena. Raskrstiću ja i s njom jednom za svagda. Sa tom Evropom…