Iz keca u - ništa 1Foto: Luca Marziale / Danas

Volimo da jedemo, ali nemamo vremena, tj. mrzi nas da kuvamo pa s toga i ne čudi što na svakom ćošku ima pekara. Nema dovoljno bolnica, domova zdravlja, o lekarima tek i da ne govorim, ali je zato pored svake pekare apoteka gde kupujemo lekove za koje „znamo“ da nam trebaju.

Volimo i pare koje em teško zarađujemo, em ne volimo baš mnogo ni radimo. Zato su tu kladionice, odmah pre pekare jedna, a druga je iza apoteke. Zbog čega je u Srbiji toliko kladionica, odnosno ljudi koji u njima pokušavaju da dođu do para bez „motike“, svoje stručno mišljenje daju psiholozi, sociolozi…Ko su vlasnici, da li one služe za „pranje“ para…Ne znam, i ne moram ja to da znam, postoje „službe“ koje se bave (ili bi trebalo) da se bave time.

Kao višedecenijski posetilac kladionica preneću samo svoja iskustva. Prosečan Srbin je bolji selektor od Dragana Stojkovića Piksija. Prosečan „kladioničar“ je odavno „apsolvirao“ lige „petice“ (Engleska, Italija, Španija, Nemačka i Francuska), on je vrstan poznavalac engleske sedme lige, treće lige Norveške, prvenstva Vjetnama, dešavanja na plažama brazilske Kopakabane… Tačno je da su muškarci daleko brojniji u kladionicama, ali su žene, čini mi se, upornije, da ne kažem zagriženije.

Po pravilu počinju slučajno. Pošto tata neće da uplati tiket maloletnom sinu, zna da je jedan kockar u kući i više nego dovoljan, uplatiće ga „ljubi ga majka“. Sledeći put uplatiće i jedan za sebe. Čak i kada otaci i sin odustanu, mama će nastaviti.

Poznajem na stotine ljudi koji idu u kladionice ali ne znam skoro nijednog koji je u „plusu“ osim Nikoline iz računovodstva Danasa. Ja joj predložio tiket – dva fiksa i dva od pet iz x u 1 ili 2. Nikolina je taj tiket popunila i, ako se dobro sećam, na sto dinara dobila petsto (ja sam, naravno, „pojačao“ sa još jednim „fiksom“ i, normalno, „pukao“).

Kada pitate redovnog posetioca kladionica kako prolazi malo ko će priznati da je u minusu, ogromna većina tvrdi da je na „pozitivnoj nuli“. Oni koji priznaju da su „u buli“, uglavnom, su već na lečenju. Bolesnika je, nažalost, mnogo više.

Prvi simptom bolesti je negiranje „minusa“. Ako priznate, pre svega sami sebi, da ste u „buli“ na dobrom putu ste da se izlečite, da shvatite da ipak nema hleba bez motike.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.