Od "delfina" do "girica" 1Foto: Luca Marziale / Danas

Zapravo, sve osim zlatne medalje smatraće se neuspehom, a ne budu li se popeli na pobedničko postolje biće debakl.

Istovremeno, pre nepunih meseca dana gotovi svi mediji u Srbiji objavili su „senzacionalnu vest“ – vaterpolisti kragujevačkog Radničkog postali su pobednici Regionalne lige.

Ne želeći ni najmanje da osporimo veliki uspeh Radničkog, „senzacija“ u toj vesti je da su Kragujevčani prvi klub iz Srbije kome je to pošlo za rukom.

Od klubova koji dolaze iz zemlje koja je svetska vaterpolo velesila – višestruki osvajač zlatnih medalja na Olimpijskim igrama, pet puta najbolji na Svetskim prvenstvima, osam puta šampion Evrope… – ne očekuje se da budu samo učesnik već i pobednik regionalne lige.

Partizan (sedam puta) Bečej i Crvena zvezda bili su pobednici Lige šampiona Evrope i to je bila „normalna stvar“.

Danas je „senzacija“ biti najbolji u regionu.

U trenucima velikog slavlja, posle osvajanja zlatne olimpijske medalje u Riju Andrija Prlainović je upozoravao da je vaterpolo sport u Srbiji pred gašenjem.

Malo ko ga je čuo.

Odnosno, čuli su oni koji su tu njegovu izjavu iskoristili da ga napadnu.

Oni koji je trebalo da pomognu vaterpolu, nisu.

Umesto da se ono što je dobro zadrži i unapredi prave se ad hok rešenja.

Umesto da se pomogne Partizanu, najuspešnijem vaterpolo klubu ne samo na ovim prostorima, prave se „hibridni klubovi“.

Nije to specijalitet ove vlasti, liče mi na „one“ koji su pomogli stvaranju Bečeja.

Đorđe Predin, tadašnji direktor Sojaproteina, istinski zaljubljenik u vaterpolo, odlučio je da stvori šampionsku ekipu.

U tome je i uspeo. Od 1996. do 2001. Bečej je bio šampion Jugoslavije, a 2000. godine postali su i prvaci Evrope.

Samo dve godine kasnije, Predin je izgubio vlast, moć, tj. novac i klub se ugasio.

Crvena zvezda je u dva navrata (1991 – 1993 i 2012 – 2014.) pokušala isto što i Bečej (bili su i oni prvaci Evrope (2013.), nisu se ugasili, ali zamalo…

Nekako u isto vreme kada su Kragujevčani postali pobednici Regionalne vaterpolo lige, Novi Beograd je počeo sa „stvaranjem“, uslovno govoreći, „drim tima“. Najavljuju se dolasci Dušana Mandića, Gojka Pjetlovića, Nikole Jakšića, Aleksandra Ivovića…

Voleo bih da grešim, ali plašim se da će i ovaj projekat doživeti sudbinu Bečeja i zamalo Zvezde. Jer, veliki klubovi se ne prave (samo) kupovinom „gotovih“ igrača, već pre svega stvaranjem. Dušan Mandić (1994) i Nikola Jakšić (1997) poslednji su „veliki igrači“ sa ovih prostora. Ponikli su, naravno, u Partizanu. Od kako se ovaj klub bori za puko preživljavanje, nema ni novih asova.

Ne bude li se odmah počelo sa konkretnim sistemskim rešenjima već koliko posle Tokija nećemo se ponositi našim „delfinima“. Ostaće nam „girice“.