Kad čovek baci pogled na takozvane istorijske događaje koji su se odigrali na ovaj dan – a mnogo je danas takvih registara do kojih se može doći za tili čas na internetu – onda će uočiti da se i na taj dan, kao i na svaki drugi bogovetni dan, tokom vremena nakupilo istorijskih beležaka, među kojima su i one o smrtima znamenitih ljudi, pa se tako, na taj dan, daleke 337. godine, Bogu predstavio i rimski car Konstantin I Veliki, kojeg je Crkva, i jedna i druga i tome slično, proglasila svecem (Bog se o tome još nije izjasnio), a godina 1873. i 1885, umrli su, 22. maja, italijanski književnik Alesandro Manconi i francuski književnik Viktor Igo, veliki borac za republiku i javnost, koji je silno propatio pod restauracijom i godine proveo u izgnanstvu, da tim iskustvima podari literarni život u svojim remek-delima.

Na rečeni dan, naravno, nije se samo umiralo, nego se i rađalo, pa su rođendane tada slavili i slavni kompozitor Rihard Vagner (1813), takođe slavan i po svom antisemitizmu, a u Trećem rajhu proglašen bogom muzike i holokausta, te ingeniozni pisac detektivskih romana ser Artur Konan Dojl (1859).

Datum 22. maj okuplja u sebi i neke istorijski presudne političke i vojne događaje. Na primer, bitkom kod Sent Albansa 1445. počeo je u Engleskoj tridesetogodišnji krvavi rat, Rat dveju ruža. Godine 1939, 22. maja, Hitler i Musolini potpisali su pakt o desetogodišnjem vojnom i političkom savezu Nemačke i Italije, takozvani Čelični pakt. Ta čelična ljubav raspala se kapitulacijom Italije 1943. godine, pretvorivši se u čeličnu mržnju nemačke okupacije.

Nekoliko meseci pre Pada Italije, u Moskvi, 22. maja, čelični Staljin je raspustio Komunističku internacionalu, a na isti dan godine 1972, takođe u Moskvi, sreli su se Leonid Brežnjev, predsednik Vrhovnog sovjeta SSSR-a, i Ričard Nikson, prvi američki predsednik koji je posetio Sovjetski Savez.

Godine 1992. generalna skupština UN primila je, 22. maja, u punopravno članstvo, kao samostalne države, tri bivše republike SFRJ: Bosnu i Hercegovinu, Sloveniju, Hrvatsku. Značajna zbitija, rođenja i smrti ličnosti koje su zadužile ili oskrnavile čovečanstvo, priključenija stvarnih i fiktivnih ličnosti, bitke, paktovi, pobede i porazi, nižu se u nepreglednom broju na 22. maj, da se njima mogu ispuniti tomovi i tomovi knjiga, i to po tematskim celinama i rednim brojevima paklenih krugova.

Dakako, 22. maj ne pominjem ni zbog Niksona, ni zbog Brežnjeva, ni zbog poslova i dana gospode Musolinija, Hitlera i Staljina, niti zbog krvavog klanja među pobornicima i slugama dinastija Jork i Lankaster, čak ni kao datum smrti Bojana Stupice (1910 – 1970), velikog jugoslovenskog pozorišnog reditelja, pa čak ni zbog sećanja na smrt svog omiljenog dominikanca, savremenika, koji se zove Don Andrea Galo, o kojem sam, ako to nekog zanima, na ovom mestu objavio nekrolog duboke odanosti („Sveti don Galo, prezviter i razgaljivač“, 28. maj 2013), nego ovaj datum izdvajam među datumima, doduše, upravo po smrtima, dvema herojskim smrtima, primerima kako treba mreti i živeti, koje su se, te nasilne smrti, kao u prozi Horhea Luisa Borhesa ili Danila Kiša, u stvarnosti dogodile po istoj logici, za istu stvar, zdušno, od istih dželata, a na dva jugoslovenska različita kraja, na udaljenosti 325 km vazdušne linije.

Nekoliko sati pošto je u Šibeniku, sa svojim saborcima, streljan partizan i komunista Rade Končar (1911 – 1942), u Valjevu je obešen partizan i komunista Stevan Filipović (1916 – 1942), Steva Kolubarac, kojem je rođeno ime Stjepan. Ako hoćete, a danas to, nažalost, nije nevažno, reći ćemo i to da je Končar Srbin, ubijen u Hrvatskoj: ustaše su ga predale italijanskim fašistima; Filipović je Hrvat, ubijen u Srbiji: četnici su ga predali nemačkim nacistima.

Kada su Končara, sa još dvanaestoricom drugova, fašisti dovelo do trinaest stubova da ih za njih vežu, on je razgolitio svoje grudi, ali fašisti su ga okrenuli ka stubu i vezali. Rekao je: „Kukavice, zar se bojite pucati u grudi, zar se bojite naših pogleda?“ Heroji su odbili da im se stavi crni povez na oči, i odbili su da im priđe sveštenik i da božju utehu. Pre nego što će se čuti plotun streljačkog voda, uzvikivali su: „Dolje fašizam!“, „Dolje razbojnik Musolini!“, „Nećete živi iz ove naše zemlje!“

Nekoliko sati posle streljanja Končara, obešen je Filipović. Okupljenim građanima, pod vešalima, s dignutim rukama stegnutim u pesnice, govorio je: „Nemojte samo gledati! Udarite gadove! Vadite zarđale puške! Ako budete samo posmatrali, gadovi će nas jednog po jednog ubijati.“

Fotografija Steve Filipovića pod vešalima, u prirodnoj veličini, nalazi se u zgradi Ujedinjenih nacija u NJujorku, zato što je njegov podvig baština svetske kulture, zato što je antifašistička borba Jugoslovena svetska istorija.