Ćamil Sijarić

Ćamil Sijarić je rođen 1910. ili 1911. godine u Sandžaku. No, ceo život će ga kao godina sopstvenog rođenja pratiti 1913, godina u kojoj je rođen njegov brat. Odlučivši da starijeg dečaka pošalju na školovanje, a mlađeg da ostave na zemlji, Ćamilovi stričevi su, zbog upisa u osnovnu školu, Ćamilu poklonili godinu rođenja njegovog, dve-tri godine mlađeg, brata. Dečake, koji su rano ostali bez oca i majke, gledali su stričevi. Otac Ćamilov je ubijen u Balkanskim ratovima, a majka je umrla godinu dana za ocem.

Ova zamena datuma rođenja, neka vrsta pobede nad registraturom, prva je primena književnog prosedea na život Ćamila Sijarića. Ona se upisuje u biografiju kao poetska intervencija, kao nauk da se na stvarnost mora delovati kako bi se ona osmislila, ili, tačnije, kako bi se lišila besmisla rutine. U starosti, Sijarić će reći da tamo gde mu se završava sudbina, počinje čovek.

Posle završene osnovne škole, Sijarić upisuje medresu, srednju islamsku bogoslovsku školu, u Skoplju. Iz nje ga isključuju jer mladić propagira komunističke ideje i školskim drugovima preporučuje za lektiru Karla Marksa. Ako čovek poznaje makar malo sufijsku poeziju i istoriju derviških redova, onda mu neće biti ništa čudno da jedan budući hodža, možda derviš, čita i marksističko štivo i da je zanet u oduševljenju Oktobarskom revolucijom.

Za primer, evo kako peva Junus Emre, turski sufijski pesnik iz trinaestog i četrnaestog veka: „Gledaj sve ljude jednakima,/ u poniženom gledaj heroja!“ Ili: „Nijedna vera ne suprotstavlja se našoj;/ istinska ljubav rađa se onda kad se sve vere ujedine.“ Ili: „Dođi pa da već jednom svi braća budemo,/ da sebi život lakšim učinimo,/ da volimo i da voljeni budemo,/ zemlja nikom od nas ostati neće.“ Ili: „Dervišluk nije u kruni nit’ u plaštu;/ pravi derviši ni do kakvih kapa ne drže!“ Na kraju i ovo: „Čovek koji vidi čuda ljubavi,/ zaboravlja svoju veru i naciju!“ Tako se sufijski stihovi poezije nadahnute Allahom mogu nizati do u beskraj, a čovek bi se mogao upitati nije li je pisao upravo neki skojevac.

Posle tog sudara nadahnuća revolucionarne poezije sa rigidnom stvarnošću, posle sudara religiozne poezije i klerikalne mašinerije, izbačen iz medrese, Ćamil Sijarić je gimnaziju završio u Vranju. Niko danas više ne pominje jednu važnu duhovnu pobedu građana Vranja u Drugom svetskom ratu, čak ni u vranjanskim školama, osnovnim i srednjim, i da, pod prašinom godina, nije jednog intervjua Ćamila Sijarića, ne bismo danas o tome ništa znali. Kad je Bugarska okupirala delove Jugoslavije, među kojima i Vranje, u škole su uveli nastavu na bugarskom jeziku. Roditelji su povukli decu iz škola u Vranju i za sve vreme okupacije nijedno dete nije u njih dolazilo. Sijarić ističe ovo kao najlepši podvig otpora, kao primer građanske hrabrosti i solidarnosti. Bila je to opet jedna poetska intervencija u stvarnosti.

Ćamil Sijarić je sa partizanima prvi ušao u ustaški koncentracioni logor u Jasenovcu, bilo je to 1. maja 1945. godine, sedam dana nakon što su zatvorenici izvršili proboj, sedam dana nakon poslednjih masovnih ubistava tih stotina hiljada nevinih ljudi. Sijarićeva knjiga „Oslobođeni Jasenovac“, najpotresniji je zapis o ovom stradalištu nevinosti i o grozomornosti zla. U tom se svedočanstvu navodi i to da je ovde ubijeno 700.000 ljudi, broj koji se danas drastično i bezočno umanjuje. U toj knjizi, potresnoj, ali i veličanstvenoj, zanemeo nad prizorima užasa, među hiljadama neuklonjenih iskasapljenih leševa koji plutaju Savom u različitim oblicima, pošto je iz svoje ruke upravo gledao na jednoj krvavoj dečjoj portiklici koncem izvezenog patuljka koji za rogove vodi puža, Ćamil Sijarić jedine znakove života nalazi tu u prisustvu malobrojnih životinja, kao da se evolucija vratila na svoj početak: „Ali i ovdje evo života! Evo i ovdje – iz Nojevog kovčega na svijet isturenog živog bića poslije potopa; evo kvočke sa piladima – evo male kućne radosti, evo brojim malu goluždravu družinu koja pijuče i ide za kvočkom i nabrajam ih jedanaestoro. Za sjeme, za rod, za plod na pustoj zemlji poslije potopa dosta!“

Kao diplomirani pravnik, Sijarić je imao i stručnu spremu da postane sekretar Suda narodne časti Bosanske krajine u Banjaluci, što je i postao. Taj sud sudio je pravedno onim nepravednicima koji su klali nevine ili pozivali na njihovo klanje, a danas se promovišu u časne ljude, njihovim se imenima kite osnovne škole i gimnazije, trgovi i ulice, dižu im se spomenici u prirodnoj i natprirodnoj veličini, a ideali i dela Ćamila Sijarića, njegovih partizana i derviša, bačeni su im pod noge. Deca o kukavicama i ubicama uče kao o znamenitim ličnostima, a o istinskim herojima – da su budale. Uče naizust pesme pesnika budala, a ne znaju ko je Ćamil Sijarić, pisac „Bihoraca“ i „Raške zemlje Rascije“ i „Oslobođenog Jasenovca“. Niko da im kaže da je Čika Jova Zmaj najveći dečji pesnik na svetu zato što je znao, živeo i rekao i ovo: „Mnogo je lepši pogreb kad ideali sahranjuju svog čoveka nego kad čovek sahranjuje svoje ideale.“