Na vest o presudi generalu Mladiću 1

Senka zločina genocida u Srebrenici, nerasvetljena, dugih dvadeset šest godina, pomračuje srpsko društvo tako snažno, da ono ne može da se konstituiše sve dok je sa sebe ne ukloni.

Ne priznajući masovni zločin u Srebrenici kao genocid, Republika Srbija poništava sebe kao republiku. Zašto Republika Srbija ne priznaje evidentan genocid u Srebrenici, koji je genocid prvo u projektu, u zamisli srpske kulturne elite, pa u vojnopolitičkoj realizaciji Miloševićevog režima?

Samo zato da bi oni koji su inspiratori tog genocida i dan-danas bili najugledniji pripadnici kulturne i političke elite, a da bi senku genocida na svojim plećima nosili nedužni građani i građanke, za tuđe zlodelo plaćajući sopstvenim indukovanim sramom i stidom.

Elita u Republici Srbiji otuđuje od građana društveni dohodak i prisvaja ga samo za sebe, a svoju krivicu za masovne zločine koje je nadahnula, distribuira na odgovornost svakom nedužnom građaninu.

Duhovnici srebreničkog genocida i etničkih čišćenja još uvek su ista kulturna elita u Srbiji, koja određuje državnu politiku i kulturnu orijentaciju prema svojim zločinima, držeći građane i građanke kao taoce u tom određenju, nametnuvši im ideološku, nacionalističku iluziju da se priznanjem genocida navlači krivica na srpski narod.

Sasvim suprotno, priznati činjenicu genocida u Srebrenici, znači distancirati se od njega. Sve dok nedužni na svojim savestima nose ovu lažnu krivicu za masovno zlodelo koje je izvršio jedan režim, a koje je najpre počinjeno u imaginaciji, u zamisli njegove kulturne elite koja je i danas kulturna elita, neće biti ni javnog vremena ni javnog prostora za slobodu čoveka u Srbiji.

Bit jedne republike jeste u tome da se stavi na stranu žrtava koje ne moraju biti njeni građani, a protiv zločinaca koji su njeni građani. Bit Srbije kao republike može se ispuniti ako za dan svoje žalosti proglasi Dan genocida u Srebrenici. Time se sećanje na genocid pretvara u sećanje na solidarnost, sažaljenje, bratstvo i slobodu, a gubi se kao osećanje krivice.

Priznavanjem genocida koji su u njeno ime počinili oni koje osuđuje kao sopstvene neprijatelje, Republika Srbija bi najzad našla svoju republičku, demokratsku svrhu i postala ambijent slobode za svoje građane i sve one koji s njom dolaze u dodir.

Najzad, ali ne na poslednjem mestu, javno priznavanje genocida u Srebrenici, sprečiće buduće masovne zločine iz istih pobuda, sa istog izvora. Jer novi će se zločini starih razmera izvršiti na ovim našim prostorima ukoliko ne ugasimo njihovo kulturno vrelo. Vladajuća kulturna elita širi nacionalističku kulturu mržnje, etničkog čišćenja i genocida, danas podjednako kao što je to radila i pod Miloševićevim režimom za taj režim. Isti su to ljudi, neozbiljni ljudi koji generišu ozbiljne zločine.

Izvršioci počinjenih zločina uglavnom su osuđeni. Upravo je osuđen i sam vojni zapovednik ovog zločina, general Ratko Mladić. Osuđeni su uglavnom i organizatori tih zločina, među kojima je glavni – pukovnik Ljubiša Beara, osuđen kao i Mladić na doživotnu kaznu zatvora. Čak su i pojedini nalogodavci osuđeni. Njihov glavešina, Slobodan Milošević, preminuo je pre kraja suđenja i izricanja presude. Ali, akademici tih zločina, pesnici, pisci, sveštenici, jednom rečju, duhovnici genocida, i danas su najugledniji ljudi u ovom društvu. Oni bi morali biti makar prozvani, prokazani, ako ne i kažnjeni, kako bi pravedni ljudi mogli da žive ponosno.

Zločin inspiratora masovnih zločina iz devedesetih godina prošlog veka, dakle, zločin začetnika zločina u duhu, koji su potom, po tom intelektualnom nacrtu, izvršeni u stvarnosti, teško da može biti krivično procesuiran pred sudom, jer zakoni su takvi, ali potrebno je da u kulturi jednog naroda imena inspiratora najgorih zlodela ne svetle nepravedno kao imena lučonoša, nego da budu žigosana kao imena najgnusnijih i najnekulturnijih osoba, koje su iz karijerističkih razloga ispaljivale ubilačke reči, da se one veoma brzo pretvore u streljivo i kame – nacionalističke visokoparne fraze, posle kojih su se lili potoci krvi nedužnih ljudi.

Hipnotisani ovim pseudopatriotskim frazama, mnogi nevini, lakoverni ljudi postali su ubice, uništivši tako i svoje i živote svojih najbližih.

Intelektualni inspiratori zločina ostali su čistih ruku i punih džepova. Njihova karijera popločana je zlodelima koje su nadahnuli, da ih drugi izvrše. Njihov jezik, jezik besednika ubistava, krvaviji je od ruku ubica. Njihova savest je prazna.

Društvo će, međutim, steći čistu savest tek kad se s intelektualnim inspiratorima zločina protiv čovečnosti, makar intelektualno razračuna i obori njihove odvratne kipove s tronova podignutih na mestu razaranja društvene svesti, krađe društvene imovine i brukanja republike urbi et orbi.

Srpsko društvo je još uvek talac šuplje savesti pesnika zločina koji su u njegovo ime i na njegovu štetu počinjeni.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

16 reagovanja na “Na vest o presudi generalu Mladiću”

  1. Nista dodati, nista oduzeti. Puna istina. Srbiji treba sto vise Pakovica i Congradina

  2. Nema otrežnjenja u Srbiji. Teško će ga biti, kad se ima samo jedan Paković,
    jedna Biserko, jedan David… A ima na hiljade Šešelja, hiljade vojvoda, na hiljade obožavalaca Mladića, a tek ljubitelja Spc-a. Jedna lasta ne čini proleće, jedan Paković je premalo, a tek jedan Danas, pored Novost

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.