Samoubistvo mladića S. S.

Otišao je do reke i u šumarku, na topoli, ostavio sav jad tih svojih osamnaest leta i svu prazninu vere u robovsku nadu da će veći deo svog predstojećeg života provesti dostojanstveno. Ovaj tek opunolećeni dečak nije imao snage da se sveti društvu koje ni najmanje nije briga za njega. Jedino što je mogao jeste da to društvo tiho uguši u sebi, skinuvši sam sebe sa sopstvenog vrata.
Sudeći po njegovom imenu i prema predsmrtnom postupku njegovog, pre više od jedne decenije upokojenog, oca, S. S. je kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, čiji je hram u tom bačkom selu, mađarskog imena, posvećen Svetom Savi, i kulturno je dobro u neobaroknom stilu, staro dvesta godina.

Ne znam hoće li sveštenik održati opelo nad telesnim ostacima u kojima je nekad boravio, teskobno, mladi život osamnaestogodišnjaka koji je ime poneo po prvom hrišćanskom mučeniku. Crkveni tipik to zabranjuje – opelo onima koji su sebi oduzeli život. Ali, nije danas retkost da se sveštenici, suočeni sa rastom samoubistava, naročito među mladim svetom, ogluše o ovu drevnu zabranu. Možda će se, dakle, i nad mrtvim S. S. začuti onaj poj za oprost njegovoj duši, koja je, inače, bila sto puta nevinija od same te molitve za upokojenje. Toj i takvoj odluci crkvenih starešina možda doprinese i predsmrtna odluka oca ovog dečaka koji se u nedelju obesio, a danas mu je sahrana.

NJegov je otac svoje imanje i kuću poklonio Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Srpska pravoslavna crkva, pak, nije čekala s prisvajanjem ovog „dobra“, makar dok dečak poodraste. Delovala je po slovu svetovnog zakona i uzela ono što joj po njemu pripada, a po volji jednog očigledno sumasišavšeg čoveka, koji svojom odlukom svoje dete ostavlja bez krova nad glavom. SPC na ovo darovanje nije odgovorila darežljivo, recimo, vodeći računa o budućnosti dečaka čiji joj je otac darovao kuću i imanje, darujući tuđi dar – oduzet od deteta.

Stoga, S. S, koji je ime dobio po prvomučeniku, sa svojom majkom, koja se zove onako kako se zvala i majka Isusova, odrastao je u zapuštenoj kući majčinih roditelja, u kojoj svih tih njegovih osamnaest godina nije bilo struje.

Majka i sin primali su socijalnu pomoć od koje se da živeti dan-dva (pa nek je i deset!). Malo ojačavši, sin je počeo da radi kao sezonski nadničar. Ali, ako i ima potrebe za nadničarem, nema danas više tog bačkog paora koji bi mogao i da ga plati.

Prošle godine, dečak je morao da napusti treći razred ugostiteljske škole, jer nije imao čime da plaća mesečnu kartu za autobus – od svog sela do Bečeja i nazad. Kad je mati Marija kod predsednika opštine išla da moli za stipendiju, kako bi njen sin nastavio školovanje, išla je i molila uzalud. Dečak se obesio u nedelju, na Veliku Gospojinu, i danas mu je sahrana.
Ne znam hoće li se danas nad tim lešom mladića S. S. prolomiti iz sveštenikovih usta Psalam 90, „Koji živi u pomoći Višnjega“, i Psalam 118, „Blaženi su neporočni“, i hoće li se zatim čuti tropar: „Sabor svetih pronađe izvor života“, sa, doista muzički dirljivim, eolskim pripevom autoritarnog stiha: „Blagosloven si, Gospode, nauči me naredbama Tvojim“, jer ne znam hoće li crkveno starešinstvo bačkog sela odobriti takozvano bogosluženje, hoće li, naime, u vidu pozitivnog odgovora, samoubistvo sasvim mladoga S. S. proglasiti počinjenim u stanju umne poremećenosti.
U svakom slučaju, znam da su oni koji o ovome odlučuju, pa kako god da odluče, saučesnici u osamnaestogodišnjem ubijanju čoveka S. S. koji je tek počeo da živi. Razlika je samo u tome da li će biti prisutni na njegovoj sahrani, ili neće biti prisutni. Razlika je samo u načinu na koji će obeležiti ovo svoje krunsko saučesništvo: ćutanjem ili pojanjem.

I znam još nešto, kad sledećeg juna meseca povedem svoju decu na Tisu da je posmatramo dok cveta – dok se iz nje rađaju rojevi tiskih cvetova upravo da umru – spomenućemo se hrabrosti mladića koji se obesio da bi nam svima jasno stavio do duše gde je mesto mladosti i nevinosti u Srbiji danas, koje su joj namenile njene institucije najvišeg ugleda: Vlada i Crkva.
Mladić, gotovo dečak, popeo je, u nedelju, na jednu topolu na obali Tise jedan uništen, sprečen život, ne pristajući više na laž imitacije života. O granu je okačio sebe kao živu zastavu naše domovine.

O Srbijo, bleda majko!/ Kako uprljana sediš/ Međ narodima!/ Među ukaljanima/ Padaš u oči.
Laka ti zemlja, Stefane S, tiski cvete!