Život i film Koste Gavrasa

Ministarstvo kulture Republike Grčke opovrglo je navod. Živ je Costa-Gavras, preminuo nije! Dok je preživljavao obnarodovani čas svoje smrti, upravo je režirao film „Adults in the Room“ (kod nas pod naslovom „Ponašajte se kao odrasli“).

Neistinita vest o smrti, izazvala je žive reakcije. Svi koji su osećanja posvetili sećanju na velikog sineastu, saznavši da je razglašena mu smrt virtuelna, doživeli su ovaj demanti kao svojevrstan povratak umrlog u život. A Gavras, Gavras je na sopstvenoj koži osetio dodir svog poetičkog vjeruju: iluzija proizvodi istinska osećanja. Iluzija pruža iskustvo. To iskustvo može biti neobično lično i nezaboravno.

Rečnikom estetike i etike pokretne slike: filmska iluzija proizvodi istinska osećanja. Sinematički organizovana, iluzija pruža iskustvo. To iskustvo filmskog posmatrača može biti ekstraordinarno: ono može izmeniti dotadašnji poredak njegovog života.

Svaki film Koste Gavrasa, u stvari je virtuelna objava smrti dominantnom poretku u svetu, ili režimu u pojedinoj njegovoj oblasti. Reč je o simboličkom, umetničkom činu, koji je realno opipljiv. Reč je o umetničkoj intervenciji u stvarnosti, o instalaciji specifičnog estetskog iskustva (dakle, iskustva) u istorijski hod.

Kosta Gavras nije imun na sopstveni život. Ta rečenica na prvi pogled deluje apsurdno, ali čitave industrije kulture i zabave, mase umetnika i producenata, kulturtregera i urednika, osećaju i rade upravo kao utajivači vlastitog iskustva. Od početka do dana današnjeg u svom stvaralaštvu – kad je lako videti mu kraja pri koncu devete decenije – Gavras filmove kreira organizujući svoja životna saznanja u novo iskustvo za druge: njegovo emigrantsko iskustvo iz ranih pedesetih godina prošlog veka u Parizu doživelo je milost uobličenja pedeset, šezdeset godina potom. U susret „migrantskoj krizi“, on pravi film o emigrantu, „Eden na Zapadu“ (2009), izokrenuvši uobičajenu političku perspektivu, koja je, zapravo, perverzna: pokazujući, dakle, perverziju vlasnog evrokolonijalnog pogleda na drugog. U onima koji u nju danas (e)migriraju, u tom svetu sa afričkih i azijskih obala Mediterana, Evropa zapravo nalazi sebe. Jedino joj, dakle, drugi može biti spas. Zašto?

Zato što se Evropa ne usuđuje na preokret, dakle, na mišljenje – i to na grčkom tlu, gde je evropsko mišljenje rođeno. O tome govori film „Ponašajte se kao odrasli“ (2019), u kojem je uobličeno autorovo dvostruko iskustvo: kao naturalizovanog građanina kolonizatorskog sveta i kao onog koji potiče s periferije tog sveta, iz Grčke – te Azije Evrope u Evropi. Svoje iskustvo s teokratijom kapitalizma preoblikuje Gavras u film „Kapital“ (2012), iskustvo s kulturom kleronacizma – u film „Amin“ (2002), iskustvo života u diktaturi u Grčkoj, u filmove o diktaturi u Grčkoj i drugde: „Nestali“ (1982), „Opsadno stanje“ (1972), „Ispovest“ (1970) „Z“ (1968)…

Tri su postulata Gavrasove poetike, tri uvida na kojima se temelji njegovo stvaralaštvo. Prvo, svako iskustvo je politično. Drugo, novac je religija. Treće, film je predstava (show).

Stalno apostrofiran kao reditelj političkih filmova, Gavras uvek odgovara da je svaki film politički film, jer je i svako iskustvo politička stvar. „I kad ne biramo stanoviše, izabrali smo ga.“ Ne birajući stranu, već smo se svrstali. Dakle, oni koji sebe smatraju autorima apolitičnih umetničkih dela, oni koji sebe smatraju apolitičnim građanima, govore kao opasni idioti. Apolitičnost autora, kao i apolitičnost građanina, protivrečan je pojmovni par. Iz te logičke, semantičke greške, pomalja se moralni greh. Stoga Gavrasovi filmovi po-kazuju da „najgora stvar u društvu jeste oportunizam“.

Oportunizam je smrt koja hoda, smrt koja govori, neživljeni život koji se iživljava u uzimanju životâ. Oportunizam teži euforiji, euforiji uništenja, kao nacizam, kao fašizam, kao klerikalizam, kao kapitalizam. Oportunom mišljenju, oportunističkom ponašanju, nepoznati su entuzijazam i optimizam. Ova osećanja rezervisana su isključivo za kulturu otpora i kritičkog mišljenja. Otpor se bazira na uverenju da se zatečeno stanje može poboljšati, poredak nedostojan čoveka – prekinuti. Genijalno, Dante Aligijeri je u predvorje pakla smestio duše oportunista, onih neodlučnih, onih koji nisu odabrali stranu, onih koji se nisu osmelili. Te sitne duše ne samo da nisu za raj i čistilište, peva Dante, nego nisu dostojne ni pakla (kojim se jedna doista prokleta duša ponosi). Slepi život oportunista, najlošiji je život. Oportunisti su gori i od najgorih zlikovaca, znao je iz iskustva, progonjeni, na lomaču osuđeni, Dante. Zna to dobro i Kosta Gavras, zato su njegovi radovi pokretne slike otpora. On veli: „Otpor je najvažnija stvar.“

Još onda kada je kao mladić gledao „Pohlepu“ Eriha fon Štrohajma, iz 1924, kojem će se kao starac odužiti svojim „Kapitalom“, shvata Gavras da „novac je postao religija“.

Novac je vrhunsko globalno božanstvo koje zatire sve razlike među svetskim verama i ideologijama, među lokalnim običajima i kulturama, ono mami i daruje pomamni užitak, kažnjava takođe sadistički, ima svoje kultove, rituale i svoje kaste, svoje sveštenstvo i laike, a svi u njega veruju iskreno i bespogovorno, svi mu se mole, sanjaju ga, dive mu se i u njega se jedinog uzdaju. On je prva i poslednja reč. Kostu Gavrasa u toj religiji nad religijama zanima njena „piramida moći“. Stigao je, na kraju svog životnog puta, da, u svom poslednjem filmu, odškrine vrata na tajnoj sobi bogova za stolom na vrhu Olimpa, dok su prevaspitavali jedno malo periferno božanstvo, tu, usred uboge Grčke – njenog malog premijera, gospodina Aleksisa Ciprasa, kojem su rekli: „Tvoja je zemlja toliko zadužena, da se tih dugova ne može rešiti sve dok sve svoje ne rasproda. Vidi, iznađi rešenje!“

Stajala je tada nejaka Grčka pred velikom i strašnom odlukom da prekomponuje svetski poredak, da sruši stari olimpski red, ali nije se usudila da svoja dugovanja proglasi nepravdom, kao što je dva i po milenijuma ranije to učinio zakonodavac Solon, jedan od sedam mudraca. NJegovim činom otpora začeta su čuda atinske kulture – demokratija i pozorište. Nije učinjeno tako kako je moglo biti, u otporu; stvar je legla na rudu bogovima oportunistički, iako u suzama i besu. Janis Varufakis je mislio da treba učiniti presedan, ali je odluka bila na Ciprasu. Varufakis je napustio grčku vladu i napisao knjigu o tome. Ona je u temelju sacenarija za Gavrasov poslednji film. Svet je nastavio po diktatu banaka, megakorporacija i blokbastera, a Gavrasov film po logici otpora.

„Kad pravim film, pravim predstavu“, kaže Gavras. Dakle, politički otpor koji nadahnjuje film i kojim film nadahnjuje, uvek se izražava inherentno esteskim sredstvima, sredstvima filmske naracije. Upravo u tom zagovoru ontološke autentičnosti filma, autohtone prirode ove umetničke vrste, a radeći sa dokumentarnim materijalima iz realnog života, Gavras filmom nikad ne preslikava, nego stvara drugu, drukčiju stvarnost od one postvarene. Ta razlika uspostavlja se estetskim oneobičavanjem. Reč je o spontanim, disonantnim ludičkim postupcima koji u odstupanjima od realiteta upravo ukazuju na to da se život može menjati onako kako se menja eksperimentalno u polju pokretne slike. U stvari, to je ono što se nije dogodilo, a moglo se dogoditi, ukoliko bi sama stvarnost bila iskrena, a ne licemerna. Uzmimo dva primera iz filmova među kojima je vreme od pola veka!

Iz prošlogodišnjeg filma, setimo se plesa političkih bogova, iza zatvorenih vrata, s premijerom Ciprasom, koji se u stvarnosti nije odigrao, ali u filmu otkriva suštinu te stvarnosti, koja inače ostaje skrivena. Gavras nam pokazuje da je naizgled iracionalan postupak plesa, koji se nije dogodio, slika same suštine iracionalnosti situacije, koja je u stvarnosti prikrivena licemerjem uglađenih građanskih normi komunikacije. Ono što se inače smatra racionalnim – na primer, obaveza vraćanja indukovanih državnih dugova, nauk marketinga i estetika reklame, postulati političke ekonomije kapitalizma, pravila međunarodne politike sila – zapravo su činjenice duboke iracionalnosti. NJena je bit u želji grupe na vrhu piramide religije novca – želji jednako iracionalnoj kao i kod bogova Homerovog epa: mi koji smo se uspeli na vrh Olimpa, svojim rođenjem ili milošću drugih moćnika, hoćemo tu i da ostanemo. Za to vredi svetinu ubediti da joj je u oportunizmu najudobnije.

Setimo se sada onog ludičkog momenta iz najslavnijeg Gavrasovog filma „Z“, ovenčanog Oskarom, u kojem vojni vrh, dakle, vrh države, naređuje ubistvo političara leve provenijencije. Tom ubistvu, pod udarcima batinom, prethodilo je na istom mestu slično batinanje istog tog političara, nekoliko desetina minuta ranije. Iv Montan, koji glumi tog političara, dva puta hoda kroz opasno preteću gomilu, kao da pleše pred horom, u pratnji nejake zaštite na distanci (sic!), baš onako kako se to u stvarnosti ne događa i kako se i nije dogodilo (jer je i ovde reč o istorijskoj činjenici). On kao da svesno ide na gubilište. Praveći ovu predstavu (show), Gavras pokazuje: emancipatorska politika, za koju se zalaže do kraja, čoveka vodi pravo na gubilište. To je tragedija. Ovakva sekvenca, dakle, nastaje prema duševnim principima snoviđenja, a ne prema regulama stvarnosti. Jer u iskustvu posmatranja filma, kao i u iskustvu viđenja u snu, može biti ključ za otključavanje traumatične životne situacije.

Još je jedna stvar vrlo važna za Gavrasovo stvaralaštvo, i treba je neizostavno podcrtati. Gavras drži da je akcioni film, po svojoj dinamici i dijalektici, pogodna forma za aktivistički sadržaj. Spajanjem jedne mejnstrim forme i avangardističkog sadržaja, uspeo je Gavras da stvori komercijalni film otpora.

Započevši ovaj tekst jednim oglašenim virtuelnim događajem, antidogađajem, smrću živog autora, završimo ga takođe eksperimentom u virtuelnoj sferi. Nakon dvadeset četiri filma, u kojima se bavi gorućim političkim temama posle Drugog svetskog rata, koji je to dvadesetpeti film koji neizostavno pripada opusu Koste Gavrasa, iako ga u njemu nema, niti će ga biti? To je film prema zaboravljenom dramskom komadu Petera Vajsa, kojeg se, pod pritiskom Komunističke partije Švedske, pod nalogom Politbiroa SSSR-a, autor odrekao: „Trocki u izgnanstvu“. Zašto?

Delom zato što je Peter Vajs, sa svojim dramama i trotomnim romanom „Estetika otpora“, literarni ekvivalent filmskom prosedeu Koste Gavrasa. Delom stoga što se i Vajs i Gavras izjašnjavaju kao komunisti. Više i od jednog i od drugog, zato što bi se ovom dramom na filmu, jasno i glasno, iznova postavilo krucijalno, pod sedam pečata zatomljeno, pitanje otpora – za Gavrasa najvažnije od svih stvari – pitanje o opravdanosti nasilja u politici potlačene klase. U desetoj sceni dramskog komada, pod kobnim nazivom „Kronštat“, Trocki kaže: „Mase će biti prinuđene da iznova vrše nasilje kako bi mogle da se oslobode imperijalizma našeg doba. Protivnik je užasavajući. Užasni su i oni koji mu se ulaguju, koji mu se klanjaju. Masovni teror. Revolucionarno nasilje. Da. Bez ikakve sumnje. Bez ikakvog kolebanja.“