Igmanska inicijativa

Većina kaže Vukovar, ali ko je upoznao posledice rata u dolini Neretve, možda će se odlučiti za Mostar. Nekad je to i bukvalno ‘mrtva trka’ naše ‘negativne geografije’.

U Jablanici, u zgradi Muzeja ‘Bitke na Neretvi’ ima i ‘nova’ postavka. Ona Armije BiH o teškom muslimansko-hrvatskom ratu u dolini Neretve. Još jedna potvrda teze Milovana Đilasa da je rat 1992-95. bio repriza rata 1941-45, samo ovoga puta bez partizana. Kad gledaš na fotografijama razvaljeni Mostar, pomisliš kako posle svega pesme hora ‘Mostarske kiše’ (ime dobio po poemi Pere Zubca) zvuče kao partizanski California Dreamin, kao Mamas & Papas psihodeličnog titolenda.

U Mostaru ste za svega par konvertibilnih maraka u jednoj suvernirnici mogli pogledati, sa turistima iz Slovenije koje smo zatekli tamo pre koju godinu, dokumentarac o rušenju mosta od strane HVO artiljerije 9. novembra 1993. Moj prijatelj Zdravko, rođeni Hercegovac, kad je na Radiju Slobodna Evropa noću čuo ovu vest, ustao je i dva dana i dve noći po sećanju na velikom platnu crtao most i nacrtao ga.

Kroz razoreni Mostar, prošli su 1995. aktivisti iz građanske akcije koja će kasnije dobiti ime ‘Igmanska inicijativa’ na putu od Beograda ka Sarajevu. Danas je ‘mostarizacija’ (balkanski aparthejd, grad godinama bez izbora), simbolika Bosne i Hercegovine u vreme kad se približava jubilej – četvrt veka Dejtona.

Te davne 1995, ali još pre Dejtona, građanski aktivisti su prešli preko pontonskog mosta na Neretvi, da bi stigli na južne padine Igmana, na planinu gde je Bata Čegić snimao ‘Gluvi barut’. Pa onda iz Hrasnice kroz čuveni tunel ispod piste sarajevskog aerodroma, dug 900 metara da bi ušli u ratno Sarajevo. Taj put opisao je Aleksandar Popov u rubrici ‘Dnevnik’ Naše Borbe, aprila 1995.

To je maltene filmska uvertira ‘Marša dugog dve decenije’ (Dan Graf, 2020), monografije o ‘Igmanskoj inicijativi’, koju je povodom dvadeset godina ove regionalne organizacije, Popov napisao i priredio, kao jedan od njenih osnivača i učesnik marša. Na priče o tom maršu, podsetio sam se i godinu dana pre ove monografije, žanrovski neočekivano, čitajući memoare Brusa Dikinsona, legendarnog frontmena Iron Maidena pod naslovom ‘What Does This Button Do?’ Dikinson, slično kao Popov, opisuje svoj put preko Splita u ratno Sarajevo gde je 1994. održao koncert.

Rat u Bosni učinio je da prestane više biti smešan onaj vic iz romantičnih vremena ‘dekonstrukcije mita’ da je Tito Prvu proletersku brigadu poslao na Igman po led za viski. ‘Igmanska inicijativa’ dobila je ime upravo zbog simbolike sa usiljenim maršom partizanske vojske preko Sarajevskog polja za Igman, u noći 27. januara 1942. Suština je da su oba marša imala antifašistički predznak.

Te 1995. autobus je krenuo iz Beograda, preko Novog Sada, Splita, Metkovića, i Mostara, put Sarajeva na Drugu skupštinu Srpskog građanskog veća. Srbi koji su ostali u Sarajevu bili su veliki mučenici; mnogima u gradu sumnjivi-objekti za projektovanje gneva zbog onih koji pucaju sa brda, dok su ti s brda, iako sunarodnici, te Srbe dole često zvali ‘Alijinim rezervnim Srbima’.

Vremenom su se u ‘Igmansku inicijativu’ koju su simbolizovale ugledne građanske ličnosti poput Ivana Stambolića, Živorada Kovačevića i Borke Pavićević, uključili i visoki dužnosnici država i entiteta nastalih na razvalina Jugoslavije, poput Stjepana Mesića, Filipa Vujanovića, Sulejmana Tihića, Igora Lukšića, Svetozara Marovića, Borisa Tadića, Iva Josipovića, Mladena Ivanića i drugih.

Održan je zavidan broj sesija za ove dve decenije: Banjaluka, Zagreb, Tuzla, Miločer, Bečići, Sarajevo, Podgorica, Beograd… Uspela je do sada ‘Igmanska inicijativa’ da održi programsku i akcionu harmoniju pragmatizma i utopizma. Etika delanja sledila je etiku uverenja i to relativizuje moguće zaključke o kontroverznosti realnosti i vizije.

I slika crnogorskog ministra spoljnih poslova Igora Lukšića iz Bečića 2013, podseća na vreme kad se ozbilno smatralo da je Milo Đukanović našao sebi naslednika, dok slika Štefana Filea, evropskog komesara za proširenje sa beogradske sesije iz 2011. podseća na sva ‘ohrabrenja’ koja je Srbija dobila na EU putu. I kako je sve bilo sa više optimizma čak i kad je File bio gost na predsedničkoj inauguraciji Tomislava Nikolića.

‘Igmanska inicijativa’ je kao polje delovanja formulisala ‘Dejtonski četvorougao’ (Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Crna Gora), pokušavajući da ponudi alternativnu diplomatiju koju bi one oficijelne, regionalne, mogle preuzeti kao gotov model ako postoji famozna ‘političa volja’. Koja je i generator i talac tabuiziranih narativa. ‘Dejtonski četvorougao’ je precizniji, realističniji i fokusiraniji od rastegljivog Zapadnog Balkana, Regiona, ‘Jugosfere’ (Tim Džuda), ili Adrije kao što je MTV nekada probala. Institucionalizacija i kreativno, a održivo rešenje rebusa ‘Dejtonskog četvorougla’, podrazumeva i izgradnju mehanizama preventivne pacifikacije sukoba. Koji su, danas, zbog dogmatizovanih narativa i identitetske politike, nemogući bez međunarodnog arbitriranja.

Dve decenije diplomatskih odnosa Srbije i Hrvatske ‘Igmanska inicijativa’ je obeležila na sesiji novembra 2016 u Beogradu. Deprimirajuće je da su danas odnosi dve države (politički, ne privredni i estradni) izgleda na nižem nivou nego u vreme kad je veleposlanik Hrvatske u Beogradu bio Zvonimir Marković, a ambasador SR Jugoslavije u Zagrebu Veljko Knežević.

‘Igmanska inicijativa’ je reafirmisala ideju ‘tromeđe’ kroz regionalnu saradnju. Akcentujući specifične odnose i perspektive ‘neuralgičnih’ gradova kao što su trougao Trebinje, Dubrovnik, Herceg Novi, ili Bajina Bašta i Srebrenica. Afirmisana je ‘diplomatija gradova’ kao na ‘igmanskom’ primeru Tuzle, Osijeka i Novog Sada.

Pokušavajući da normalizuje bilateralne i druge odnose, da ponudi održivu, neksenofobnu, perspektivu koja ne bi negirala i skrnavila suverenitete i identitete, ali ni robovala njihovoj ‘sakralizaciji’ iz ‘Igmanske inicijative’ je proizašla artikulacija ‘nordijskog modela za balkanski mentalitet’, što je na tragu emancipatorske teze o ‘skandinavizaciji’ koju je u vreme kad se anticipirao kraj Jugoslavije ponudio Špiro Galović, bliski saradnik Ivana Stambolića i jedan od komunista demokratskijih i vizionarskih svetonazora za to vreme uzavrelih nacionalnih strasti, često maskiranih težnjom za demokratizacijom.

Jadransko-jonska inicijativa (Albanija, BiH, Hrvatska, Grčka, Italija, Crna Gora, Slovenija i Srbija), osnovana je na samitu u maju 2000. u Ankoni. Promoviše dijalog i saradnju između zemalja članica.

Proces Brdo-Brioni (zvuči kao neka pesma Zabranjenog pušenja) pokrenuli su 2000. slovenački i hrvatski premijeri Borut Pahor i Jadranka Kosor.

Na iskustvima slovenačke deblokade Hrvatske na briselskom putu, oni su probali ponuditi arbitražni model za rešavanje sporova u Regionu. Skup ‘Brdo-Brioni’ u Tirani maja 2019. pokazao je koliko se u bilansima odmaklo u funkcionalnoj stabilizaciji Regiona. Vrlo malo. I ‘Berlinski proces’ Angele Merkel doneo je mršave bilanse.

Nekad se činilo da je Angela Merkel u arbitrarnoj ‘titovskoj’ poziciji kroz Berlinski proces maltene obnavljala UJDI, da se vrati na ‘nultu tačku’ pre ratova, a da je u nekim balkanskim liderima, čak i u Vučiću u jednom trenutku pokušala nekom svojom optikom da vidi-isprojektuje Ivana Đurića, iako verovatno nije ni čula za ovog zajedničkog predsedničkog kandidata na izborima u Srbiji 1990. UJDI-a i Saveza reformskih snaga čijih 5,5 odsto osvojenih glasova danas u vremenu cenzusa od tri odsto jako časno zrače.

Često se učini da nevladina ‘Igmanska inicijativa’ posvećena ‘Dejtonskom četvorouglu’ deluje logičnije od pomenutih bombastijih. I pomalo estradnijih.

Pred Zapadnim Balkanom su i dalje tri agregatna stanja: Beskonačni limbo (sadašnje mrcvarenje u paralelnim dimenzijama, od komemoracija do estrade), povratak aveti prošlosti ‘balkanskih duhova’ kako se inače zove uticajna knjiga Roberta Kaplana, ili nordijski – ‘igmanski’ – model.

Hajde da se za trenutak vratimo u 4. jun 2003. Hrvatska je tog dana donela odluku o privremenoj suspenziji viznog režima za građane Srbije i Crne Gore. ‘Igmanska inicijativa’ je dala veliki doprinos ukidanju tog viznog režima. Otišao sam na novinarski zadatak da napravim reportažu tim povodom u Dubrovnik.

I tad na junskom suncu svašta mi je moglo pasti na pamet, ali dva prizora sigurno ne:Tomislav Nikolić na Stradunu (‘Brdo-Brioni’) i Ivica Dačić (‘Kroacija samit’), koji osuđuje bombardovanje Dubrovnika.

Bio je to pomak u odnosu na situaciju kad je na putu za skup ‘Igmanske inicijative’ u Dubrovniku jedan od učesnika zastao u Trebinju, pitao kako se odavde ide u Dubrovnik, a dobio je odgovor – nikako!

Iako je reaktivni nacionalizam i dalje dominantan u ‘četvorouglu’, danas su Trebinje i Dubrovnik na neki čudan način u mnogim segmentima ostvarili ‘igmanski ideal’.

Čak neku vrstu simbioze. Jednima je prošle godine trebala radna snaga u sezoni, kod drugih se pazari jeftinije. I zagrebački ‘Jutarnji list’ napravio je odličnu reportažu o toj ‘simbiozi’.