Nafaka 1

Ovaj turcizam uobičajen kod Bošnjaka najčešće znači sudbinu, božiju volju ili sreću.

Prema islamskom učenju, nafaka je i ono što je čoveku (ili životinji) određeno od boga da pojede i popije u toku života.

Uglavnom, nafaka je simbolički višeznačna.

I za Bosnu i Hercegovinu, četvrt veka od Dejtona, u nedostatku funkcionalnosti (održivosti?), može se reći – bez imalo cinizma – da joj je takva nafaka.

‘Nafaka’ je i interesantan BiH film Jasmina Durakovića (režija i scenario) iz 2006. Smrt Mustafe Nadarevića podsetila me je na ‘Nafaku’, u kojoj glumi, i na moj razgovor s Nadarevićem povodom tog filma koji mi se urezao u sećanje.

Bio je februar 2007.

Pisao sam neki promo tekst, pa sam za te potrebe sa nekoliko srpskih producenata i distributera odgledao ‘Nafaku’ u ‘Sava centru’, u netipičnom terminu – oko devet ujutro.

Posle skoro dva sata filma, krenuo sam, prilično dekompenzovan viđenim crnohumornim čemerom, onim prostranim a zjapeće praznim holovima ‘Centra Sava’ i za jednim od velikih šankova ugledao Mustafu Nadarevića kako sam u mantilu sedi i pije kafu.

Došao je u Beograd zbog promocije ‘Nafake’.

Predstavio sam se i zamolio za intervju.

Zahvalio se, rekao da ne daje intervjue, ali me je pozvao na kafu i tako smo, uz nezainteresovanog konobara, sami za onim velikim šankom ostali jedno sat vremena.

Zapitkivao sam ga svašta, najviše o Špancu iz ‘Gluvog baruta’, Mihailu iz ‘Već viđeno’ i o imenjaku Mustafi, koga glumi u ‘Mirisu dunja’.

Kao klincu mi je ostala u sećanju scena iz ‘Mirisa dunja’ kad Mustafa sa društvom osvane u derneku i tako ujutro krenu ulicom onako džumle.

Rekao mi je da su oni celu noć i dernečili pa su tako ujutro tu scenu i snimili te otuda njena autentičnost.

Na kraju ‘Nafake’ Mustafa Nadarević, gledajući njene (anti)junake pita se da li su ti ljudi uopšte živi, a u ovo doba korone mnoge nam životne scene iz prošlosti deluju kao anticipacije – znakovi pored puta.

Taj prazni hol ‘Centra Sava’, ta kafa sa Mustafom za onim ogromnim šankom i jednim konobarom kao statistom deluju upravo tako – ujedno toplo i sablasno.

A ‘Nafaku’ sam pogledao ponovo i zbog Mustafe i zbog jubileja – četvrt veka Dejtona.

Nafaka 2Kao što vam preporučujem da zbog četvrt veka Dejtona pogledate i film ‘Gori vatra’ (2003) Pjera Žalice o imaginarnoj poseti imaginarnog Klintona Tešnju sa čuvenom pesmom ‘Iznad Tešnja zora sviće, dobro došo predsedniče, da u našu avliju doneseš suživot i demokratiju’.

Od novije produkcije tu su banjalučke ‘Kosti’, TV serija Nikole Pejakovića, dostojna (post)dejtonska naslednica ‘Mesa’.

Muziku za ‘Nafaku’ uradio je Davor Sučić (Sejo Sekson), a neke od tim tema našle su se i na duplom albumu njegovog Zabranjenog pušenja ‘Hodi da ti čiko nešto da’, tada već u fazi ‘starog primitivizma’.

Otuda su i na dejtonski jubilej prigodni za variranje stihovi iz ‘Domovine’ sarajevskog pesnika Nenada Veličkovića – ‘svako svoje, generale, rokaj civile, moli se bogu’.

Uostalom, ‘Nafaka’ je onomad reklamirana i kao ‘priča o godinama prijevare’.

Ali, sad bar u miru.

Pored ‘Nafaka’ standarda (‘Nema više’, ‘OK Dajan…’), kao i danas validnih destilata BiH hiperrealizma, na ‘Čiku’ se nalazi i obrada Arsenove ‘Takvim sjajem’, uz onu Renata Metessia i Zvijezda sa ‘Pravovjernih plesača’ (1986), jedna od uspelijih – rokerskijih.

Kad su se pojavili ‘Čiko’ i ‘Nafaka’ Zrinka Blažević, hrvatska istoričarka, u recenziji ‘Čika’ napisala je da Pušenje nije iskoristilo priliku da i samo sebe preispita, odnosno da u postmodernističkom maniru dekonstruiše vlastitu muzičku baštinu.

Dodali bi, nije (niti treba) ni do današnjih dana – kad je Sexon ponovo udružio kreativne snage sa Elvisom J. Kurtovićem, snimivši zarazni ‘Korona hit pozitivan’.

I danas je, četvrt veka od Dejtona, kao u vreme ‘Nafake’ i ‘Čike’, bosanska svakodnevice razapeta između nacionalističkog konformizma i profiterstva, dok je političnost Elvisa J. Kurtovića i dalje manje u obliku eksplicitne i subverzivne kritike, a više u stanju lucidne i pomalo eskapističke rezignacije.

Radnja ‘Nafake’ je takva da u ratno Sarajevo stiže Amerikanka Dženet, ali ‘raja’ koja ne zna engleski, na pomen njenog imena pomisli da je stigla pravo u raj (dženet). Taj rajsko-psihodelični utisak pojačava novogodišnja noć u opkoljenom gradu pod granatama.

Ovo je crnohumorno-ljubavna filmska priča o takozvanim običnim ljudima okupljenim oko bircuza ‘Kapital’ koji promiču kroz ratnu bedu i poratni jajarluk, tražeći pravdu i logiku. Braneći grad, džarmuševski likovi brane i svoja sećanja.

Kroz Marksa (Mustafa Nadarević kao vlasnik bircuza), sa ‘Kapitalom’ u rukama i Lenjinovom kapom, Duraković daje i omaž ideologiji epohe, ali ukazuje i na sudbinu sarajevskih Jevreja (Marks) koji su davno ovde bili došli bežeći iz Španije.

Na Nadarevićevu ulogu iz ‘Nafake’ nadovezala se ona iz filma ‘Kad svane dan’ (2012) Gorana Paskaljevića, koji je zajedno sa Filipom Davidom potpisao i scenario.

Mustafa Nadarević je odigrao upečatljivo glavnu ulogu starog profesora muzike Mišu Brankova: Iz Jevrejske opštine u Beogradu on dobija pohabanu kutiju.

Njen sadržaj menja mu život.

Saznaće da su mu roditelji Jevreji koji su stradali na Starom sajmištu.

‘Politika’ je poznih tridesetih godina prošlog veka objavila sliku starog (tada novog) sajmišta, na kojoj se i predsednik vlade Milan Stojadinović na štandu ‘Filipsa’ divio tadašnjem čudu tehnike – televiziji (eksperimentalnom emitovanju), da bi se za samo koju godinu od te vere u progres sve survalo u varvarstvo.

Krvavi fijasko druge Jugoslavije takođe je bio ekspresan povratak u varvarstvo.

U današnjem limbu dejtonskog četvorougla ‘Jugosfere’ (Tim Džuda), pretnja novog krvavog strmopizda latentna je i sigurno uvek izvesnija od ‘skandinavizacije’.

‘Nafaka’ je i pomalo pretenciozna kolekcija omaža: Tu su i Pobesneli Maks i Forest Gamp, i Marlon Brando, i Poštar ‘koji uvek zvoni dvaput’ i prekrštene noge Šeron Stoun, srpski šverceri i hrvatski tajkuni, onako kako bi ih možda videli Tarantino i Rodriges.

Ako ima propagande za onu treću stranu, ona je ‘na finjaka’.

Ima u filmu i jedna afrička svadba priređene na Miljacki (jer su daleki preci Amerikanke Dženet poreklom iz Sudana), kao uvertira jednog čudesnog svatovskog raftinga po principu ‘Cigani lete u nebo’.

Kao što se da osetiti i Ivo Andrić, koji je u ‘Priči o vezirovom slonu’ zabeležio da priče iz bosanskih kasaba i varoši ‘žive čudnim skrivenim životom’.

Sama ideja o splavu uvek je nekako utopistička.

Ta poslednja scena svadbe zaista liči na Kusturicu, ali pošto se na ovim prostorima sve tumači dvosmisleno, Jasmina Durakovića sam onomad u Beogradu pitao da li je i to omaž, citat, ili jednostavno parodija i cinizam, ili ima svega pomalo?

Odgovorio mi je: ‘Ja stvarno poštujem Kusturicu, i mislim da to nije nikakva fraza. Andergraund je zaista veliki film, iako ima dosta onih koji cene samo prve njegove filmove – Doli Bel i Oca na službenom putu. Taj kraj Nafake nije moje zezanje. Neke citatnosti ima. Jednostavno, takav mi se kraj nametnuo. Ali, ja jesam sklon i ironiji, i to bi teško bilo osporiti.’

Kad smo se dotakli politike, naglasio je kako je svet pomogao da BiH opstane, i to je tačno, kao što je tačno i da je njihovom voljom rat mogao da se zaustavi još 1992.

‘U Sarajevu postoji dosta frustracije na račun UN. Sama činjenica da su oni držali aerodrom, a da se ispod aerodroma morao kopati tunel da bi izašli ne samo vojnici već i obični građani – to je licemerno’, rekao mi je tada Duraković.

Te davne 1995, ali još pre Dejtona, građanski aktivisti iz Srbije prešli su preko pontonskog mosta na Neretvi, da bi stigli na južne padine Igmana, na planinu gde je Bata Čegić snimao ‘Gluvi barut’ i gde je vojvoda Trivun Drakulić poručio: ‘Španac, jebaću ti majku, kad-tad!’ I gde je Miloš Radekić (Branislav Lečić) mogao samo da kaže: ‘Odoše svi, osta Radekić sam s narodom!’ Pa onda iz Hrasnice kroz čuveni tunel ispod piste sarajevskog aerodroma, dug 900 metara, da bi ušli u ratno Sarajevo. Taj put opisao je Aleksandar Popov, jedan od osnivača ‘Igmanske inicijative’, u rubrici ‘Dnevnik’ Naše Borbe, aprila 1995.

Na priče o tom maršu, podsetio sam se i godinu dana pre ove monografije, žanrovski neočekivano, čitajući memoare Brusa Dikinsona, legendarnog frontmena Iron Maidena pod naslovom ‘What Does This Button Do?’ Dikinson, slično kao Popov, opisuje svoj put preko Splita u ratno Sarajevo, gde je 1994. održao koncert.

Dikinson je prošle godine proglašen za počasnog građanina Sarajeva.

Muzička preporuka za vikend: Mejdeni i Brave New World! Čekamo li ga ili ga već živimo?