Vučićevi bejbi bumeri 1

Na ovoj ploči, dok ne saznamo sva kadrovska rešenja mimo nove/stare mandatarke, za sada je potencijalni hit novonajavljeno ministarstvo za ljudska prava, ravnopravnost polova i društveni dijalog, koje će uz ministarstvo za brigu o porodici, deci i demografiji, biti jedan od dva nova resora u novom Brnabićkinom kabinetu.

Tri decenije nakon uvođenja višestranačja krug je zatvoren, i Srbija se nalazi u poziciji da nam maltene treba ‘okrugli sto’ o obnavljanju pluralizma.

Dogovor o pravilima igre.

Tolika je regresija.

Čak i gora.

Potrebna nam je ‘glasnost’ kao u vreme Gorbačova.

Može li stavka ‘društveni dijalog’ predstavljati Vučićeva odškrinuta vrata za pregovore sa opozicijom?

Ako ministar za ‘društveni dijalog’ ne bude baš Aleksandar Vulin, moguće da su vrata zaista odškrinuta.

Hoće li ministar za dijalog biti nestranačka ličnost a da nije Milan Antonijević?

Ne bi to mesto trebalo da služi za namirivanje socijalista ili inicijaciju Šapića. Ministar za dijalog, bilo bi najpoštenije, treba da bude naprednjak. Ali prihvatljiv.

Može li se takav i lučom naći?

Očigledno je da postoji zainteresovanost Evropskog parlamenta da se dijalog vlasti i opozicije obnovi i da se nastavi tamo gde se stalo. Dijalog ima smisla samo ako će Srbija na vanredne parlamentarne izbore.

Vučićevi bejbi bumeri 2

Postoji i racionalan razlog zašto se toliko prolongira formiranje vlade, a to je da se skrati trajanje ovakvog parlamenta i vlade koju on treba da potvrdi, jer je Vučiću ipak stalo da ima dobar imidž u Briselu, a to je teško sa parlamentom bez opozicije.

Ako već ne želi Slovenku Tanju Fajon kao evropskog posrednika, Vučićev režim bi, paradoksalno, rado pristao da to bude jedan Hrvat i to onaj koji nije iz EU, već iz zapadne Hercegovine – Dragan Čović.

I nedavni sastanak Vučića, Dodika i Čovića u Beogradu, koji je izazvao bes u Sarajevu, pokazao je posredno da Beograd ‘mali šengen’ iskreno jedino može praviti sa Hrvatima iz ‘Herceg-Bosne’, jer nijedan Vučićev medij neće pitati Čovića ide li u Blajburg i u kom je tamo redu, dok će Edija Ramu stalno nešto propitivati.

Nema ‘malog šengena’ bez prethodne političke normalizacije, ma koliko ova sa antikomšićevskim Hrvatima bila taktička.

Što ne znači da će Hrvati (ne samo u BiH) sutra zaboraviti da je Dodik bio ‘hrvatska majka’ u BiH, kao što ni Srbi ne zaboravljaju ono Sanaderovo – ‘Hristos se rodi!’ jer nije zvučalo isfolirano i protokolarno.

Kao što je jako bitan Vučićev gest i obnavljanje kuće bana Jelačića na Petrovaradinu.

Hoće li Vučić, ako prihvati poziv crnogorskog mandatara Krivokapića, imati snažnu posetu Podgorici, bar kao što su to njegove posete privrednom sajmu u Mostaru.

Gde je jednom, inače, na direktno pitanje hrvatskih novinara da li je četnik – odgovorio da nije.

Pa otuda su i u Pranjanima četnici postali slobodoljubivi seljaci.

Naprednjačka vlast je dezavuisala Tanju Fajon i njena demokratska (evrosocijalistička) ‘cepidlačenja’, tako da Evropa mora da ponudi ili boljeg Slovenca, ako ne baš Janeza Janšu (kome Vučićeva propaganda ništa ružno ne pamti), onda nekog preventivnog, neregionalnog, Gonzalesa koji je ratifikovao izbornu volju nakon krađe lokalnih izbora i demonstracija 1996/97.

Izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Vladimir Bilčik, izjavom da će primarni sagovornik tog tela EU ubuduće biti parlament Srbije, poruka je opoziciji da utvrdi, baš kao sindikati, reprezentativnost svojih subjekata, da zaustavi proces fragmentacije koji postaje apsurdan, odnosno da se organizaciono artikuliše i pokuša da ubedi Evropu da ima viziju alternativne stabilnosti.

Da bi uopšte neko u Evropi mogao da razmišlja o srpskoj opoziciji kao potencijalnom partneru. Na način kako su to Nikolić i Vučić postali pred 2012. godinu.

Reper i kandidat za predsednika Amerike Kanje Vest objavio je prvi spot za svoju predsedničku kampanju u kome se objašnjava kako bi Amerikanci trebalo da se fokusiraju na jačanje svoje religije i vere.

Eto, Vučić je imao Belog, a Tramp sad ima Crnog. Bude li došlo do pregovora reprezentativne opozicije (ipak je to lepši termin od ‘prave’) i režima, to neće moći da spreči pojavu novih ‘antisistemskih’ hitova na izborima.

A tu se lako i pravoverni prevare misleći da je subverzivno ono što je ustvari samo manipulativno, ali ekstravagantno upakovano.

Da je bilo iskrenog ‘unutrašnjeg dijaloga’ o Kosovu koji je pompezno najavio Vučić, a koji se pretvorio u farsu, danas bi svaki društveni dijalog bio relaksiraniji.

Ako je ministarstvo sa ovim zadatkom za Vučića iznuđeno, ono drugo – za populacionu politiku – je deo Vučićevog ‘samopoimanja’ – zamišljanja svog mesta u istoriji.

Da ga zapamte i po bejbi bumerima.

U tu svrhu uzor je mađarski model i uspešne mere koje sprovodi Katalin Novak, mađarska državna sekretarka za pitanja mladih i porodice.

Uvek je tako bilo: Država za rat daje topove, gazde volove, a sirotinja sinove.

Dobro, danas se umesto volova daju džipovi, ali je suština ista. Što naravno nije razlog da se ne rađaju deca, jer ako ih i bude, teško je danas reći šta bi sutra radili ‘Vučićevi bejbi bumeri’.

Da li bi baš vraćali Kosovo, što je često u podtekstu zalaganja za natalitet (ne Vučićevom), jer opšte je mesto kojom stvari su nas pobedili Albanci.

Zar ne?

Politika opsesivne podele ‘za i protiv Vučića’ radikalizuje (delom i banalizuje) svaku ozbiljnu društvenu temu, tako da je o njoj teško više racionalno razgovarati. Kamoli praviti društvene konsenzuse.

Takva sudbina ekspresno je zadesila 2018. i Vučićeve mere za pospešivanje populacione politike, pa ni onda nismo znali više da li neka kaže jajnici (njeni), a u stvari misli na Jajince (Vučićeve)?

Ili obrnuto.

Emancipovane žene iz građanske opozicije tada su bile jasne – ‘Ni državu, ni boga, blizu jajnika moga’.

To je bila parodija slogana za popularizaciju rađanja koji su umalo mogli da budu oficijelni tipa ‘Rađaj – ne odgađaj’, a što je opet doživelo opskurne varijacije tipa ‘Ne u usta – da sela ne ostanu pusta’.

O pošasti bele kuge stalno govor Vučić, ali i njegova žestoka opozicija.

Naravno iz različitih uglova: I režiser Goran Marković te 2018. u jednom je intervjuu naglasio taj veliki problem – da ‘neko sistematski radi na smanjivanju nataliteta i bezglavom begu iz zemlje’.

Rast nataliteta popularišu i oni koji nisu za Vučića, ali su im potrebni novi osvetnici Kosova.

Sa opozicione desnice Milan Stamatović iz Čajetine 2018. je poručio da demografsko odumiranje Srbije nije nikakva ‘nova rupa na saksiji’, kako nam je to ‘ekskluzivno’ saopštio Vučić, ‘već realnost sa kojom se suočavamo decenijama, poraz državne i nacionalne populacione, ali i Vučićeve ekonomske politike subvencionisanja tzv. stranih investicija, umesto da ta sredstva tobože preusmeravamo ka jačanju domaće proizvodnje, poljoprivrede, malih i srednjih preduzeća, kako bi ljudi ostali da žive u Srbiji, imali siguran posao i zasnivali porodice u svojoj zemlji’.

Stamatović je za natalitet ponudio ‘čajetinski model’.

Različitih demografskih diganoza i perspektiva sigurno će biti i kad se formira novo ministarstvo. Percepcija bele kuge je rašomonska i zavisi od stava prema Vučiću.

Svaka priča o pospešivanju populacione politike uvek vrati u opticaj i onu zlokobnu kovanicu o ‘biološkoj supstanci’, a što korifeji srpstva naročito vole da koriste.

Ali, ako gledamo mapu evropskih zemalja na temelju haplogrupa – to su grupe koje dele zajedničkog pretka te mogu biti jedan od načina na koji se može posmatrati genetski sastav neke populacije – dolazi se do zaključka da su muški preci u slučajevima Srba, Hrvata, Bošnjaka, Slovenaca, Crnogoraca veoma slični (u nekim grupama gotovo identični), što navodi na zaključak kako su razlike među navedenim narodima prevashodno kulturološke naravi.

U narativima.

Ne, dakle, u ‘supstanci’, ali to ne znači mnogo žrtvama (ličnostima) pretvorenim u ‘supstancu’.

Mogu li uopšte mere za pospešivanje populacione politike po svojoj prirodi da ne budu populističke?

I još kad bi mogla država da uz ‘porodične vrednosti’ – od onih dverjanskih do onih LGBT, garantuje da sutra deca neće emigrirati?

A trend se, naoko paradoksalno, pojačava uđe li zemlja u EU, kako pokazuje iskustvo postsocijalističkih država.

Umro je legendarni gitarista Edi van Hejlen. Nakon što je odsvirao onaj čuveni solo na hitu Majkla Džeksona ‘Beat it’, uspeo je da ubedi čak i Dejvida Li Rota, te da na albumu Van Halena ‘1984’ iz 1984. napravi revoluciju u metal zvuku uvođenjem sintisajzera.

Kemp hit ‘Jump’ i kalifornijska seksi atmosfera albuma bili su antiteza Orvelovoj viziji te godine. I zbog smrti Edija van Hejlena i zbog borbe protiv bele kuge setimo se i omota albuma ‘1984’.

Dok anđeli spavaju.