Sport i(li) zdravlje

Jedno je značilo drugo i obrnuto, izbrisala se tu razlika između uzroka i posledice, jednostavno, ako želite da budete zdravi, bavite se sportom, ako se bavite sportom, bićete zdravi.

Bilo je oduvek znano i da morate biti dovoljno zdravi da bi se sportom bavili, i da nije svaki sport za svaki nivo zdravstvenog stanja.

Sve se ovo pre svega odnosilo na masovni sport, dakle rekreaciju, podrazumevalo se da je bavljenje vrhunskim sportom rezervisano za one i fizički, i talentom, i psihički za to predestinirane.

Dakle, super zdrave, super spremne i medicinski redovno i detaljno testirane pred velike napore.

Posebno u uslovima modernog gladijatorstva, gde je sve podređeno rezultatu i gde se suludo prebrzo pomeraju granice opterećenja, bez da se iko obazire kako na to reaguju čak i tako spremni organizmi.

Surovi profesionalizam, ili za velike pare, veliki rizik.

Nagla smrt košarkaša Majkla Odža, čoveka koji je spolja gledano imponovao fizičkom građom, po ko zna koji put veštački je otvorila pitanje koliko je profesionalni sport (ne)zdrav.

Veštački, zato što se ni posle mnogo drugih sličnih slučajeva kod nas i u svetu ama baš ništa nije promenilo, „čuđenje“ je trajalo nekoliko dana i – toliko.

Da budemo jasni, ljudski organizam je i dalje po mnogo čemu nepredvidiv i naprasne smrti su se dešavale i dešavaće se.

Tema je ovde ono što se ne čini, a moralo bi, da se rizik svede na najmanju moguću meru.

Polemike o tome da li je nesrećni Nigerijac trenirao pre nego što je trebalo, da li se opteretio mnogo više nego što je smeo, a posebno u kojim prostorijama je trenirao, bave se periferijom te kontradiktorne dileme „sport ili zdravlje“.

A suština je da se vrhunskim sportom mnogi bave na sopstvenu odgovornost. Bili ili ne toga svesni.

Još od najmlađih kategorija ovde u Srbiji prilično se ošljari sa obaveznim lekarskim pregledima, bitan je samo pečat na licenci, dešava se čak i da igraju pod tuđim imenom oni koji preglede nisu ni obavili.

A sve kasnije je još opasnije.

Insistira se na snazi, mnogo se radi sa teretom, ozbiljna testiranja se vrše samo pred početak priprema, često se igra pod blokadama i injekcijama protiv bolova, maksimalno se smanjuje period oporavka od povreda zbog pritiska rezultata, „pojavljuje“ se novi tip povreda koji zamrzava ili prekida karijere…

I ono najgore, sportisti se ili osakaćuju za ceo život ili čak umiru.

„Dozvoljeni“ doping, steroidi, vitaminski kokteli i bezbroj sličnih doprinosa „turbo“ medicine vrhunskom sportu omogućuju da moderni gladijatori sve te muke uglavnom preživljavaju dok se ne desi suprotno.

„Brže, jače, više“ možda je i dalje definicija vrhunskog sporta, ali to sa zdravljem više nema nikakve veze.